Наставља се акција помоћи обреновачкој библиотеци!

      Као појединци не можемо да урадимо много, али ако свако од нас уради нешто мало, као група урадићемо велике ствари! У августу смо покренули акцију са жељом да на промоцијама у Сремској Митровици и Београду сакупимо што више средстава и књига за помоћ библиотеци у Обреновцу, страдалој у мајским поплавама. До сада смо скупили преко 500 књига и 6300 динара. Остала је још промоција у Београду...

Нећу вам причати како су времена тешка, то сви знамо, нити колико је штета у Обреновцу била велика. Међутим, исто тако сви знамо колико је култура битна, колико је битно да једна градска библиотека са великом традицијом настави да несметано ради.

Драги пријатељи, молим вас за помоћ. Свако од нас има макар неколико књига које може да одвоји за обреновачку децу и одрасле који посећују библиотеку, а има их пуно, чак и у ова тешка времена. Циљ је само један – прикупити што више више новца и књига за библиотеку „Владан Аксентијевић“.

У разговору са директорком обреновачке библиотеке Иваном Јаношевић речено ми је да би било пожељно да се донесу књиге за децу, јер је дечје одељење посебно страдало. Наравно, добродошли су сви жанрови, белетристика, научне књиге, енциклопедије, школска лектира... Оно што не треба доносити су школски уџбеници и оштећене књиге. Пре свега битно је да књиге буду у добром стању

Промоција романа Деспот уз музички програм заказана je за уторак, 9. децембар у 19 часова у Дому културе Студентски град, Булевар Зорана Ђинђића 179. Књига ће се продавати по симболичној цени од 200 динара, а сав приход од продаје ићи ће као помоћ библиотеци. Ко није у могућности да дође, а жели да помогне, може ме слободно контактирати.

Вратићу се на почетак текста – хајде да урадимо једну малу-велику ствар и несебично помогнемо неком.

Видимо се!

Завршни утисци са Балкан Боула

          Протекле суботе одржан је Балкан Боул, по много чему први и јединствен. Први пут је Српска асоцијација америчког фудбала организовала међународни турнир оваквог формата, са учесницима из четири државе, први пут су наступиле флег репретентације Србије - дечаци старости до шеснаест године и женска селекција, забележене су и прве, историјске победе и трофеји. По много чему први, овај турнир, као и селекције, свакако треба да служе као камен темељац развоја америчког фудбала у Србији.

Флег турнири су у Србији почели спорадично да се одржавају од 2007. године. Након седам година проласка различитих генерација кроз различите системе и такмичења, добили смо могућност да наградимо најбоље кроз позив у националну селекцију. Почетак ове лепе приче, иако је сама селекција играча почела доста раније, је био на припремама на Копаонику, где су момци и девојке показали сјајну одговорност, посвећеност и жељу за радом. 

На самим припремама није много рађено на индивидуалној техници, одличан посао су урадили тренери у клубовима, задатак нас тренера на кампу био је да направимо тим. Учили смо их тимским вредностима, да буду групу за пример, да у сваком тренутку и на сваком месту представљају Србију на прави начин. Потенцијални проблем представљало је то што се у неким клубовима инсистира на дисциплини и строгом придржавању плејбука, док се у другим развија креативност, индивидуалност и импровизација. Изазов је био наћи неку средину, како би сви дали допринос тиму, а то није био лак задатак с обзиром на шаблоне тренирања и размишљања који су играчи донели из клубова. Међутим, сам турнир је показао да смо успели у томе, били смо компактан и дисциплинован тим, у коме су креативци дошли до изражаја.

Сам турнир донео је одличну игру наших момака, о игри одбране сведочи податак да је у две утакмице противнике задржала без поена, док су цео турнир примили свега три тачдуана. Напад је такође одиграо своју улогу и репрезентација Србија је била најефикаснија на турниру. Репрезентација Бугарске је на турниру купила симпатије свих, јер су момци иако су тек у скорије време формирани као селекција, приказали сјајну борбеност и креативност. Код обе екипе из Словеније виђена је одлична тимска уиграност и индивидуални квалитет неколико играча који су заиста искакали, тако да са такмичарске стране остаје жал што није направљена једна селекција која би се супроставила нашој, јер свакако појединци тима из Домжала заслужују да игарју у националној селекцији.

На женском турниру доминирала је екипа из Трста. Италијанске су све одушевиле својом уиграношћу и иновативним формацијама и акцијама до сада невиђеним у Србији, тако да се доста тога могло научити од њих. Просто тим је функционисао као швајцарски сат, посебно у нападу, и морам признати да је виђен неки нови, виши ниво флега, који ће и код нас свакако доћи с годинама. Српска женска репрезентација атлетски је свакако могла да парира било којој екипи, међутим из објективних разлога није било довољно времена да се уиграју неке ствари, посебно у нападу, како би се равноправно парирало Италијанкама. Одбрана је функционисала заиста добро, девојке су одлично играле позиционо, међутим у другим полувременима утакмица са Италијанкама долазило је до разумљивог пада, јер је тешко било одржати ниво и темпо игре које су диктирале играчице из Трста. Екипа Тигерс из Домажала приказала је иновативну игру, али с обзиром да нису имале пуно играчица и имале су пех са повредама, брзо је долазило до замора и пада у игри што је резултовало поразима.

Уместо закључка могу само рећи да смо на правом путу, то је овај Балкан Боул и доказао. Савет клубовима и тренерима је да флег ипак посматрају као игру, јер он то буквално и јесте. Наравно да је дисциплина добра у одређеном обиму, међутим не треба гушити креативност, нити одбацити неке нове системе и решења ако се момци и девојке осећају добро док их играју. Флег фудбал не треба посматрати само као прилив нових играча за јуниорску и касније сениорску селекцију, већ као увођење система вредности и формирање деце као личности и усмеравање на прави развој, и у физичком и у психичком смислу. Ова лепа прича са репрезентацијама, као валоризацијом квалитета и труда, свакако може дати нови мотив деци да се баве овим лепим спортом.  

Неки нови клинци за мајку Србију!

      Нажалост, овде у Србији се мало пажње посвећује талентованој деци, а заслужили су да се о њима прича. Математичари, физичари, спортисти, сви они. Испричаћу Вам једну кратку причу о двадесет изузетних момака, лепу причу која још траје...

Имао сам срећу да као њихов вршњак, када сам имао шеснаест година, уђем у причу америчког фудбала у Србији, а исто тако имам велику срећу и задовољство, да као члан стручног штаба, уз уважене колеге Дарка и Виктора, будем у првој флег репрезентацији Србије (дечаци до шеснаест година) у историји. Као што рече наш вођа и доајен овог спорта у Србији, Дарко Штаблер, "водили смо се унапред одређеним критеријумима, а то су пре свега поседовање основа спортског и "кућног" васпитања".

Заиста, када смо почели припреме на Копаонику, изненадила нас је невероватна посвећеност и васпитање ових момака. Да, знам да се сви мање или више "згражавамо" оним што ради омладина, говоримо како је другачије било у наше време, ма које то време било, али кроз генерације принцип је исти - руже могу да зарасту у коров, али их треба ослободити и дати им шансу да процветају. Ми ове момке, за тих пет дана на кампу нисмо много учили фудбалу, јер су сјајан посао урадили тренери у клубовима, учили смо их како да буду група за пример, светли представници Србије у свако време и на сваком месту, стари српски витезови и фер плеј играчи.

У недељу 23. новембра у Новом Саду игра се турнир на коме ће уз нашу репрезентацију наступати и момци из Словеније и Бугарске. Биће то први наступ ове младе селекције Србије, али момци неће имати страх, играће као витезови, јер они то заиста већ јесу, упркос годинама. Позивам све којима је амерички фудбал у крви, да дођу и подрже ове момке, они  су то заслужили.

Ово је двадесет величанствених онако како их ја знам: Капитен Сев, лидер у игри и ван ње, Игуман филозоф који лови лопте, Протић МВП, брз као муња, Лаза камиказа, опасан с обе стране лопте, Славковић, Брадић и Матија, тихи, али убитачни трио, Гаги за кога нема изгубљене лопте, Урош и двојица Лука, момци за пример, незаустављиви Шоми, Тута, први кад треба да се узме лопта или реч, Катић, ћути и кида, Филе, довољно је рећи Филе, несташни али наш Слоба, Даре велики филозоф ове игре, вредни Жиле и методични Спале и на крају наравно Господар Ендзоне. :)

За крај, ради формалности, ево и имена која ће надамо се достојно представљати Србију у наредним годинама, што на терену, што ван њега: Лазар Славковић, Филип Брадић, Матија Драгојловић, Лука Михајловић (Краљево Ројал Краунс), Небојша Протић, Андрeја Стевановић, Лазар Стојанов (Чачак Анђеоски ратници), Давид Јевремовић, Драган Палочевић (Јагодина Блек Хорнетс), Урош Илић (Пирот Витезови), Лука Пајић (Јагодина Келти), Милош Стоимировић (Пожаревац Пастуви), Димитриј Јонев (Београд Вукови), Милош Катић (Инђија Индианс), Филип Митровић, Слободан Јовановић, Дарко Стевић (Сирмиум Легионари), Алекса Живановић, Стефан Спасић (Панчево Пантери) и Лука Матић (Младеновац Форестлендерс).

Ода Његошу

      Једном сам уснио сан и у њему је био он, главом и брадом. Био је озбиљан, као на сликама. Петар Петровић.

Сећам се, јахао је коња, црне боје и зрачио је неком снагом, непојмивом у пролазности људског бића. Као да је имао поруку за нас... Не заборавите ко сте и шта сте...

Његове речи су тврд орах, али то не спречаве мале душе да се ломе око њих. Праве лажне нације, нове религије, клањају се идолима под наводним Његошевим плаштом. Био си сувише велики да би предвидео њих и мислио о њиховој пролазности, ти си са врха пиједастала на који си сам себе поставио својим непролазним делима видео више но ми смртници.  

Не постоји већи Србин од тебе, можда само теби раван, а и то је реткост. Не причам о величини стасом, нити о бусању у груди, но о истинском патриотизму, оном који греје душу. Жељи за слободом, да се буде свој на своме, да се поштују огњишта предака и иде напред са поносом.

Ниси хтео љубити ланце, презирао си ситне душе и људску пакост, дражи ти је био јунак од политичара, српски сељак од бечких дворјана, поља и ливаде но свила и кадифа. Дражи ти је био твој камен, но туђе злато и хтео си за тај камен своју последњу крвцу пролити, јер је био битан за твоје идеале.

Дао си нам Горски Вијенац да се њиме дичимо, дао си нам дело достојно Шекспира или Сервантеса, али дозволићете ми малу субјективност, писано чистијим срцем.

Био си, и остао велики. Био си, и остао Његош...

Најбољи светски анаграми за Обреновац!

       Током месеца новембра наставља се акција прикупљања књига и средстава за помоћ библиотеци у Обреновцу, која је у мајским поплавама изгубила око 25 хиљада књига из свог фонда. Роман "Деспот" ће се продавати по симболичној цени од 200 динара, а средства од продаје биће усмерена на куповину књига за библиотеку. Такође, сакупљају се и књиге које ћемо однети у Обреновац и на тај начин барем колико је у нашој моћи попунити изгубљени фонд квалитетним штивом.

Велико ми је задовољство и част што се у акцију укључио и Зоран Радисављевић, водећи српски енигмата. Он је за Библиотеку у Обреновцу донирао три своје ауторске књиге, од којих се посебно истиче дело "World of anagrams", енциклопедија анаграма која садржи преко 2.700 радова на енглеском, италијанском, француском, шпанском, немачком, српском, хрватском, холандском, норвешком, латинском и грчком језику.

"World of anagrams" је по по мишљењу многих водећих светских анаграмиста, најбоље дело у тој области енигматске литературе и лепо је што ће грађани Обреновца на овај начин моћи да се упознају са овом изузетно занимљивом и захтевном вештином, која се развила још у Античкој Грчкој. Посебно хвала Зорану и што је куповином романа "Деспот" и на други начин подржао акцију.

Поље Легет: храбра жртва Тимочана у Срему

      Ове године је стогодишњица од почетка Великог рата и јубилеј се на много места пригодно обележава. Вођене су велике битке и остварене величанствене победе, али у сенци блиставих Цера и Сувобора остали су на пример Јагодња или Легет, такође места која ће нас подсетити на храброст и велике жртве српске војске.

Пошто сам рођени Митровчанин некако логично је да пут великих догађаја кренем од Легета, на који сам као мали често ишао на излете, увек дивећи се поносном белом споменику. Када скренете са јарачког пута прво што вас одушеви је шума топола. Идете уским путем, око вас је зеленило, а питоме тополе вам пружају осећај мирноће. Шума је тиха, а понекад изнад вас прелети орао мишар. У том амбијенту, окруженом тополама, помало бајковитом, налази се поље Легет.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1914. године војници Тимочке дивизије првог позива кренули су да форсирају Саву и искрцавају се на левој обали, која је припадала Аустроугарској. Циљ је био да се капитализује велика победа на Церу и изврши диверзија како би се омогућио прелаз Прве армије код Купинова и озбиљнији напад Србије на сремску обалу.

Прекаљени војници из Неготинске крајине кренули су храбро у акцију, тако да 3. пешадијски пук „Хајдук Вељко“ и 15. пешадијски пук „Стеван Синђелић“ форсирају реку на опште изненађење непријатеља и запоседају поље на линији Легет-Чеврнтија. Српски војници напредовали су ка северу, али је противник пружио јак отпор и дочекао појачања, која су бројчано знатно надмашивала српске пукове. Заподенуо се тежак бој.

Погибија на Легету доказ је пожртвованости Тимочана, којима је из строја избачено скоро 6000 људи тог дана. Нестало је муниције, понтонски мост је лоше направљен и онемогућено је повлачење. У смирај дана бројачано јача и прегруписана аутроугарска војска однела је превагу уз огромне губитке са обе стране. Форсирање Саве није успело, што је изазвало велику тугу Шашинчана и Јарчана који су посматрали бој и надали се ослобођењу, које ће ипак доћи четири године касније. 

Легет, за неке пораз, а за неке који виде мало даље нека врста српског Термопила, остаће још један доказ истрајности и храбрости српског војника, који тада није успео, али то није и неће сломити његов дух, који га је напослетку одвео до коначне победе. Зато обиђите Легет, уживајте у природи и прелепом погледу на Саву и равну Мачву и очитајте у тишини молитву за пале јунаке...

Како до Легета: Из Сремске Митровице правцем према Руми, након неких 300м после кружног тока код румске малте скрените десно ка Јарку, после градске индустријске зоне прво скретање десно и онда само пратите пут кроз шуму. Пут до споменика и поља лепо је обележен, тако да не би требало да буде проблема било да долазите колима или бициклом, што посебно препоручујем. 

Прича о Грозном - руски цар српског порекла

Ових дана, па и година, актуелна је прича о српско-руском пријатељству и односима две земље. Ово је једна занимљива прича која је мало позната...

Један од најпознатијих руских царева, контроверзни Иван Грозни, кога неки историчари сматрају суровим, а неки праведним владерем, био је српског порекла. Царево српско порекло по мајци је прилично јасно, његова баба по мајци је Ана Јакшић из чувене средњовековне властелинске породице.

Јакшићи су били познати у позном периоду српске деспотовине и као борци против Турака на Угарској страни по паду српске државе. Војвода Јакша Брежичић, оснивач породице, био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Његов син Стефан био је човек од поверења и угледа на Угарском двору и велики борац против Турака. Стефанова ћерка Ана Јакшић, удата Глинска, је баба по мајци Цару Ивану IV. Анина улога у васпитању малог Ивана била је веома значајна, јер је он врло рано остао без оба родитеља.

Недавно су историчари дошли до нових сазнања. Царева баба по оцу Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, а посредно, преко Немањића, Грозни се породично повезује са Лазаревићима и Бранковићима! Ова родбинска линија је наравно далека, али је врло занимљива, посебно ако се зна да везе Србије и Русије, с обзиром на удаљеност и политичку ситуацију у том периоду нису биле нарочито јаке.

Ко је био тај руски цар са српским пореклом, Иван IV Васиљевич? Најпознатији је свакако по свом надимку Грозни и многи тврде да му је тај надимак савршено одговарао. Цар је дошао на лош глас пре свега због суровог разрачунавања са политичким противницима, руским бољарима, која је спроводила његова сурова гарда Опричници, предвођена једним од најпознатијих средњовековних убица, Маљутом Скуратовим. 

Колико год то парадоксално звучало суров цар је у то време био потребан Русији, јер је јака централна власт означила напредак. Сузбијен је католички утицај и напади Татара, освојен је Сибир, а територија Русије дупло се увећала. Постоје многа сведочанства да је владавина Ивана Грозног у почетку била берићетна и да је уживао огромну популарност, али да га је у познијим годинама власт одвела у чисто лудило што је резултирало и убиством његовог најстаријег сина.

"Бескрајни, плави круг. У њему, звезда." Милош Црњански

26. септембра 1893. године рођен је српски писац Милош Црњански, изузетан стилиста, вероватно највећи "мађионичар речи" у српској литератури. Студирао је историју уметности у Бечу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду. 

У роману "Сеобе", чији је први део написао 1929. а други 1962, успео је да поетизује историјску визију инспирисану трагичним расејањем Срба - роман је велика историјска фреска и поема о лутању и беспућу. Трагика, љубав, страст и поетика, свега има код Црњанског онолико колико треба да буде.

Остала дела овог великана књижевности су романи "Дневник о Чарнојевићу", "Роман о Лондону", "Кап шпанске крви", "Код Хиперборејца", песме "Лирика Итаке", "Ламент над Београдом", новела "Прича о мушком", драме "Маска", "Конак", "Никола Тесла", путописи "Љубав у Тоскани", "Књига о Немачкој", "Наша небеса", "Наше плаже на Јадрану", "Бока Которска".

"Нада је највиши степен мудрости у људском животу... У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи... Ја видим да ће доћи једно боље стољеће. Оно увијек долази..."

Сасвим (не)обична недеља

     Ово је прича о води. Почиње и завршава се водом, јер вода је извор живота, али и извор проблема. Текст је шаљиво-трагичног карактера и говори о проблемима младог брачног пара, наравно ни приближно озбиљним као неки са којима се људи сусрећу...

дан 1

Пре двадесетак дана одлучили смо да се селимо из старог стана, јер је прокишњавао. Нашли смо нови у кратком року, међутим на дан када смо требали да кречимо и преносимо ствари открили смо влагу у стану на делу који је био покривен тапетама. После пар сати договора, консултација, свађа и дугих емотивних разговора праћених сузама одлучујемо да се ипак уселимо.

дан 2

Дан испуњен радом, али и оптимизмом који из њега произилази. Окречили смо и средили доста запуштен стан, пренели ствари, најгоре је прошло. Ал не лези враже...

дан 3

Прва ноћ пролази у сталном куцкању и шушкању, али нисмо лоше спавали јер смо били изморени. Моја жена сумња да има мишева и поставља замке по стану (лепак на картону), а сумња се и на жижка, што је испоставиће се натачно, али хајде да не доносимо преране закључке. Такође, занимљивост је и да смо ишли по депозит код старе газдарице, која се направила луда за паре, но после пар сати убеђивања и расправе успели смо да исцедимо тешко стечене наше динаре, пардон евре. Све у свему, јадно вече.

дан 4

И би миш, и ухватио се у замку, али авај, уместо да се залепи на картон и да га без проблема избацимо, мученик се залепио за лепак који је био на паркету и очајно се батргао. После краћих консултација крећемо у мисију одлепљивања миша, који никако није хтео да се лако преда. Но, уз наизменично цвиљење миша и моје жене реп се коначно успео одвојити и рођак Микија Мауса, Амоса, Брзог Гонзалеса и осталих знаменитих мишева завршио је у контејнеру, а ми смо могли мирно да спавамо.

дан 5

Дошао је викенд, коначно смо могли да се опустимо. Можда, да у стану до нас није неки наркоман, лудак, који попут Дон Кихота води борбу против невидљивог непријатеља. Само борба Сервантесовог јунака је имала неког смисла спрам ове, јер је човек без престанка арлаукао, псовао, проклињао, претио клањем и гле чуда, помињао неку воду. Као врхунац зафрљачио је пластичну флашу на спољни стуб и вода нам се разлила по прозору. Тај процес је поновио два пута. Дивно, помислих.

дан 6

Миран дан, сем што је између један и два ноћу комшија извео своју тираду псовки у трајању од сат времена. Без престанка, свака част!

дан 7

Изашли смо из стана на сат времена. Вратили смо се, откучао сам стан и закорачио у воду! Чекајте, помислих у секунди, па не може да прокишњава, у приземљу смо, а чак и киша не пада - мора да је канализација! Отрчао сам, пардон, одгацао сам кроз поплављен ходник и куњиху у купатило и заврнуо вентиле. Испоставиће се да је тај напор на почетку био узалудан, јер је проблем био са канализацијом. Очитили смо некако воду, заједно са фекалијама и осталим нечистоћама које су плутале по стану и обавестили газде.

Наравно, као што претпостављате, газде нису ништа решиле, само су сметали - и док су се расправљали с нама ко је крив око проблема, канализација се опет отворила и фекалије су опет покуљале. Ал је неко добро јео, а видесмо нажалост и шта. Санирасмо некако и то, очистисмо стан, наравно претходно смо уз консултације са стручњацима заврнули вентиле тако да цела зграда нема воде док се проблем не реши, а решиће се једног дана. Ваљда.

А поента? Нема поенте, само се надам да ће ако све ово напишем нешто да крене набоље. Шта ћете, нада умире последња... :)

О животним биткама...

- Тешко је водити битке. Кад кажем битке, мислим на животне битке. 

- Животне битке?

- Да. Сваки моменат нашег борављења на овој благородној земљи је борба. За опстанак.

- Мислим да је то претерано. Животиње се боре за опстанак. Слажем се, човек се борио за опстанак некада давно, у древна времена. Када је изашао из пећине, кренуо у непознато... Борио се за опстанак са другим врстама и природом. Изборио се. Сада није потребно борити се за опстанак, већ за положај.

- Положај долази после опстанка, али док се бори за положај човек се заправо бори за опстанак. Само је та борба променила облик.

- Борба значи рат.

- Заправо, рат значи борбу.

- А човек ратује од како постаји. Мање или више успешно.

- Тачно. Један кинески филозоф и ратник рекао је да битке добијају они који познају и себе и противника. Заиста не знам шта је теже. Како упознати противника? По особинама, по понашању, по мотивима, по делима? Постоји шанса за то, али постоји и добра шанса да грешимо. Времена се мењају, а и људи. Поступци нису увек исти. Још је теже упознати себе.

- Добити битке са самим собом?

- Рашчистити ствари у својој глави. Решити камо ћемо и како ћемо, којим ћемо путем доћи до онога шта смо замислили.

- То је рационално.

- Не. Не мора бити рационално. Зар је човек све што је постигао успео захваљујући рационалном понашању? Пре бих рекао да се понашао у складу са својим нагонима. Све животиње се понашају у складу са нагонима. Само осећајима треба веровати у трену када нас разум изда и разуму када нас осећаји издају.

- Од битке ка осећају и разуму.

- Наравно, јер битка је спој осећаја и разума.

- А шта је од тога важније?

- То је врло тешко питање. Да човек зна одговор на то питање добио би све битке – и оне унутрашње, са самим собом и оне спољашње, са својим противником.

- Да ли је могуће добити све битке?

- То је немогуће. Порази су некада неминовност, чак и када урадимо све што је у нашој моћи. Али порази не значе увек крај.

- А кад изгубимо све битке?

- Смрт.

- Значи не можемо увек победити?

- Не можемо.

- А да се потрудимо?

- То можемо.

Поглед кроз маглу сећања

      

         У магли сећања све је теже пронаћи пут како је човек старији. Магла је сувише густа, у њу су уткани разни животни проблеми, подаци који нас свакодневно окупирају, мање битне ствари којима нас засипају... Пут је све теже пронаћи, а када загребемо по њему, затворимо очи и препустимо се, светлост обасја сећања и она оживе.

Са дедом сам волео да гледам возове. То сећање је врло живо. Одлазили смо на станицу колима или чешће бициклом и гледали их како, онако моћни и бучни, достајанствено пролазе. Моје усхићење би достигло врхунац када би се огласила сирена. Наравно, када сам одрастао схватио сам да су ти возови били они исти стари и зарђали, они спори и неугледни какви су и данас, али док сам их гледао с дедом видео сам их другим очима. Магија детињства, додир чаробног штапића сећања и поново се и дан данас обрадујем сирени чији звук пробија маглу.

Мој деда Славољуб рођен је у Мачви, где је провео и детињство, али је готово цео живот провео у Срему. То је дефинисало његов темперамент између мачванске чврстине, упорности и тврдоглавости и сремачке опуштености и веселости. У вези са том његовом сремачком половином била је и велика љубав према тамбурици.

Био је главни заговорник да научим да свирам овај у исто време и тужни и весели инструмент, а када сам почео активно да учим технике овладавања жицама долазио сам викендом и свирао баби и деди. Не сматрам да сам био посебно добар на инструменту, али ваљда је мој деда био посебно субјективан када сам ја у питању. Његова омиљена песма је била "Говори се да ме вараш", стварно је уживао у њој и говорио да му је жеља да када умре на његовом гробу повремено одсвирам ту песму. Наставио сам да му свирам ту песму и када сам престао активно да свирам тамбурицу.

Тек када је деда Славко умро, схватио сам колику је празнину његов одлазак изазвао. Нешто у тој кући није било исто, његов кревет у углу на којем је увек био у полулежећем полужају зврјао је празан. Фалио је његов глас, његове неуморне идеје и чврста воља. Тамбурица је замукла.

Време је пролазило и заборавио сам дедину жељу пред смрт. Неколико година након што је преминуо деда Славко ми је дошао у сан и затражио да му свирам. Устао сам и одлучно потражио тамбурицу, што је зачудило моје родитеље. Доста муке је требало да је нађемо, негде на тавану, прекривену са много слојева прашине. Извукао сам инструмент из футроле и зачудо све жице су биле на месту, затегнуте. Погладио сам их нежно прстима. Онда се десила магија – временом сам заборавио значење жица, тонове, називе нота, нисам имао трзалицу ни брзину прстију као некад, али пробао сам да свирам. И тако, тон по тон, по ходницима сећања јављала се стара, добро позната мелодија. Успео сам да је одсвирам, а нешто касније то исто поновим и на дедином гробу. Тада, док сам свирао, нека светлост је обасјала густу маглу кроз коју ме је живот провлачио и поново сам јасно видео слике дедине љубави, подршке и помоћи које ми је пружао и које ће остати заувек у мени.  

Од Митровице за Обреновац...

     Прелепо вече синоћ у Бук Бару и велика захвалност свим Митровчанима који су се одазвали и донели књиге за обреновачку библиотеку, као и онима који су куповином романа "Деспот" дали новац којим ће бити купљене купљене књиге за библиотеку. Могу да кажем да је акција сјајно почела, продате су 23 књиге и скупљено је 4600 динара, а донирано је преко 200 књига. Према информацијама које имам у наредних пар дана биће продато и донирано још књига, тако да ово није коначна бројка.

     Учинили смо први, велики корак, а са промоцијама са истим циљем и истом жељом да направимо нешто лепо настављамо почетком септембра, о чему ћете бити обавештени. Оно што је сјајна вест да ће се у Бук Бару (Занатлијска 3, Сремска Митровица) током целог августа скупљати књиге, тако да их сви заинтересови могу доносити.

      Велико хвала свима који су донели књиге, најмање што могу да учиним је да их поменем: Марина Младенов, Весна Петровић, Марко Прица, Весна Ивановић, Маја Владисављевић, Невена Владисављевић, Мирјана Младенов, Станка Младенов, Јелена Ивковић, Емира Живковић, Александра Шимуновачки, Милица Рајновић, Предраг Раковић, Ивана Миросављевић, Душан Стојановић, Љиљана Радуловачки, Олга Милић, Александар Остојић, Јована Шавија, Јелена Петровић, Бранко Мартиновић, Марија Мошић, Иван Ковачевић, Данијела Димитријевић, Сања Севчик, Славко Петковић, Светлана Живановић, Ива Мишчевић, Зорица Мишчевић, Светлана Милеуснић... Посебна захвалност Милану Младенову, Ивани Миросављевић и Весни Петровић који су учествовали у програму и оплеменили га, као и Сањи Кртинић из Бук Бара на несебичној помоћи и донацији књига.

О Архимеду и круговима - Не дајте ваше кругове!

    Када су Римљани после дуге опсаде коначно продрли у Сиракузу, један војник видео је старца како по земљи црта кругове. Војник је стао на кругове, а Архимед, највећи математичар античког света, који је у том тренутку заправо решавао математичке проблем, на то је рекао "Не кварите ми кругове". Заокупљен битним стварима старац наизглед није приметио непријатељског војника, град који гори, земљу која пропада... Све ће то бити заборављено. Војник је потегао мач и оставио науку без једног од највећих умова.

     Ово није прича о Архимеду и римском војнику, нећемо се бавити темом да ли је истинита или мит, ово је прича о нама и "њима". Ми смо ти који имамо своје кругове, свако од нас. Какви год они били, мали, велики, бели, црни, шарени, весели или одмерени, танки или снажни, нацртани или ненацртани, свако од нас их има. "Они" су ти који те кругове покушавају да нам покваре, да их поруше, да их униште. Не дајте им да то учине.

 

     Римски војник јесте замахнуо мачем и убио човека, јесте успео да поквари кругове које су били нацртани, али да ли је успео да убије једног Архимеда и његове идеје? Наравно да није! Архимедови кругови и даље живе, и даље су око нас и вероватно ће бити до краја света. Наравно неће сви наши кругови остати вечни, неће бити познати, али негујте их, нека живе у вама и људима око вас, нека вас покрећу и чувају ваше ЈА. Не дајте ваше кругове! Не дајте да их покваре! Зашто? Зато што су ваши...

Промоција романа Деспот у Сремској Митровици - петак, 1.август!

Наша хумана мисија прикупљања књига и новчаних средстава за помоћ библиотеци у Oбреновцу креће 1. августа. Током мајских поплава страдала је и зграда библиотеке и преко 25 хиљада књига. Посао обнове ће бити тежак, али и ми можемо макар мало да помогнемо!

Промоција романа Деспот уз музички програм заказана je за петак, 1. август у 19 часова у Бук Бару, Занатлијска 3, Сремска Митровица. Књига ће се продавати по симболичној цени, а сав приход од продаје ићи ће као помоћ библиотеци.

Позивамо све љубитеље књиге да се одазову и помогну тиме што ће донети књиге, које ћемо током септембра донирати библиотеци у Обреновцу. Књиге не морају да буду нове, битно је само да су солидно очуване како би их корисници библиотеке, којих у Обреновцу и околним селима има заиста много, могли несметано читати.

У разговору са директорком обреновачке библиотеке Иваном Јаношевић речено ми је да би било пожељно да се донесу књиге за децу, јер је дечје одељење посебно страдало. Наравно, добродошли су сви жанрови, белетристика, научне књиге, енциклопедије, школска лектира... Оно што не треба доносити су школски уџбеници и оштећене књиге.

Позивам све који могу да помогне да се укључе, јер пре свега хоћемо да помогнемо деци која не могу да одрастају у нормалном окружењу, са књигама и културом! Сви имамо неке књиге које купе прашину и не требају нам, а некоме ће много значити.

Видимо се!

Помоћ за библиотеку у Обреновцу!

     Мајске поплаве су донеле велико страдање Обреновцу, са којим је саосећала цела Србија. Најгоре је прошло, међутим нова искушења долазе. Међу осталим објектима, страдала је и Обреновачка библиотека "Влада Аксентијевић". Зграда је оштећена и огроман број књига је уништен, библиотека је оспособљена за основни рад, али потребно је много рада и нових књига да се све врати у претходно стање.

     Није било на месту размишљати о књигама током потопа, ваљало је спашавати животе, али сада треба и о томе размишљати - обновиће се домови, обновиће се школе и остале установе, али морамо да стремимо ка томе да обновимо и нашу културу и духовност, која је и без поплава прилично уништена. Неки нови клинци који буду одрастали у Обреновцу требаће књиге како би израсли у праве људе способне да се носе са животним недаћама.

   Ја као појединац не могу учинити много, али могу нешто да урадим. Одлучио сам да покренем акцију помоћи библиотеци у Обреновцу, чији је књижни фонд добрим делом настрадао у мајским поплавама. Правићу промоције другог издања романа "Деспот" на којима ће се књига продавати по симболичној цени, а сав приход од продаје ићи ће као помоћ библиотеци. Сви посетиоци ових догађаја моћи ће да понесу своје књиге, које ћемо скупљати и током септембра однети у Обреновац, јер до тада библиотека "Влада Аксентијевић" неће моћи да ради у нормалном режиму.

  Промоција са додатним музичким програмом ће сигурно бити одржана у Сремској Митровици, надам се и у Београду, а ако буде интересовања и у другим градовима. Циљ је само један - прикупити што више новца и књига за библиотеку. Хвала унапред свима и надам се да ћемо успети да помогнемо онима којима је помоћ заиста потребна. О свим даљим активностима бићете обавештавани, хвала унапред свима на помоћи!

Владимир Младенов, 23.07.2014.

5 разлога зашто не пропустити финале плеј-офа српске лиге америчког фудбала

Више волите Београд или Крагујевац, Вукове или Вепрове, срце Шумадије или ушће Саве у Данав, бордо-златну или црну? Какав год био одговор, дођите на Аду у суботу од 15 часова и покажите то, јер ће на терен истрчати силни оклопници без мане и страха да испишу нову славну страницу америчког фудбала... Овако би можда утакмицу најавио наш познати спортски коментатор Аца Стојановић, ја ћу је ипак најавити нешто другачије...

Све је почело првим Serbian Bowl-ом, 7. новембра 2004., када су исти ривали одлучивали о првом шампиону Србије. Скоро 10 година касније - иста мета, исто одстојање, Вукови Београд против Дивљих Вепрова из Крагујевца. Зашто доћи на утакмицу?

1. Видећете најбоље што амерички фудбал у Србији има – част свим играчима из осталих клубова, али највише репрезентативаца Србије игра управо у ова два клуба. Иако се међусобно свакако добро познају, на терену се неће штедети.

2. За трофеј више – Вукови за сада у витринама имају 6 трофеја намењених шампиону Србије, Вепрови 5 (две сезоне су се тимови такмичили у одвојеним савезима) – да ли ће се Београђани одлепити или Крагујевчани изједначити, видећемо у суботу.

3. Неизвесност – ове године игране су две утакмице, у Београду је било 17:16 за Вукове, у Крагујевцу 30:24 за Вепрове, оба меча су била неизвесна, посебно онај на Ади, који је одлучила буквално последња акција на мечу. Не постоји ни један разлог да у суботу буде другачије, свака ситница ће одлучивати победника.

4. Леп дан на Ади – има ли лепшег места за одигравање утакмице? Према свим најавама дан ће бити сунчан, провозајте се или прошетајте до најпопуларнијег београдског купалишта, одгледајте занимљив меч, после се окупајте у Савском језеру или уживајте у неком од кафића на обали. Carpe diem.

5. Научите шта значи амерички фудбал – адреналин, брзина, снага, техника, надмудривање, навијање, фер-плеј и дружење – све на једном месту.

Немојте да вас мрзи, дођите на терен на Ади, по неписаном правилу ближа трибина је резервисана за навијаче Вукова, даља за навијаче Вепрова, сместите се вођени оним што је написано у првом пасусу овог текста или вођени сопственим нахођењем и уживајте у спектаклу, нећете зажалити.

Недеља кад је отиш'о Лонче...

22. јун 2014., терен 25. мај у Сремској Митровици, играо се бараж меч за попуну Суперлиге између Легионара и Краљевских Круна из Краљева. Важан меч за обе екипе, а важан меч и за амерички фудбал у Србији, јер од овог спорта се опрашта легенда, ратник, борац, витез, велики човек - Зоран Лончаревић. То је момак који је био најбољи играч прве утакмице репрезентације Србије против Словеније, али заслужује да буде упамћен још по много чему.

12 година раније када смо почели да долазимо на тренинге Легионара, првог тима америчког фудбала у Србији, тамо се издвајао један момак, јак, брз и увек спреман за добру шалу. Када смо се делили у две екипе, Лонче је увек први биран, без изузетка! Свако га је хтео у својој екипи. После, када смо кренули озбиљније да тренирамо, он је био тај који нас је све мотивисао, који је држао екипу и својим примером показивао како треба. 

Када су почеле утакмице, уздали смо се у њега. Говорили смо, „они имају тог и тог, много су добри играчи, али ми имамо Лончета“. Сваки пут је био ту да узме јард више и сваки пут је био ту да каже шта треба. Чак и када нападу није ишло ништа од руке, чак и када нису успевали да освоје јард, Лонче је увек кидао, увек је давао све од себе.

Једном приликом губили смо 30ак разлике, крај утакмице је био близу, ником се више није играло. Враћамо кик после ко зна ког примљеног тачдауна, састављају ме три противничка играча и остајем да лежим, не зато што ме боли, већ што немам воље. Дижем поглед и видим око мене саиграче спуштених глава. Сви до једног. Неко притрчава од ко зна одакле и пружа руку. „Идемо брате, идемо даље“, а ко други него Лонче? Знате шта је сигурно? Он би исто то урадио и за противничког играча и урадио је милион пута. На терену увек био и остао господин и витез.

Трајаће Легионари сигурно још много, много година, играће се амерички фудбал у Србији, биће много бржих и јачих од Зорана, руку на срце већ их је и било, али ова и генерације које долазе морају да знају – један је Лонче, ко је имао част да игра с њим, као и они што су играли против њега знају зашто!  

На крају ове кратке приче, треба рећи још и то да су Легионари победили и вратили се тамо где им је и место као најстаријем клубу америчког фудбала. Лонче је поене уписао и на овом мечу, као и на безброј до сада. Али много је битније шта је овај момак исписао за амерички фудбал, а исписао је страну витештва, фер плеја и невероватне снаге, али не сирове, већ снаге духа! Зоране, била је част играти уз тебе.

Tимови који су шокирали свет

Актуелан је велики успех Костарике на СП у Бразилу, која је шокирала свет освојивши прво место у групи у конкуренцији Италије, Енглеске и Уругваја. На светским првенствима у фудбалу било је много изненађења и шокова, ово су по мени пет најнеочекиванијих успеха репрезентација на СП...

5. Алжир је на СП 1982. допутовао као потпуна непознаница, али се лепо представио главним фаворитима Немцима, на дебију – било је 2:1 за Алжир! Уследио је пораз од Аустрије и победа против Чилеа, очекивало би се да симпатични африканци прођу у други круг са 4 бода, међутим ова прича нема срећан крај. Последњи меч у групи играли су Немачка и Аустрија и једини резултат који би елиминисао Алжирце био је 1:0 за Немце. Погађате, било је 1:0, а Аустријанци се баш и нису нешто трудили да дођу до гола. Још једна неправда са спортских терена.

4. Ова прича почиње у квалификацијама за светско првенство 1994. године када су Бугари невероватним голом у надокнади времена шокирали Француце и Парк Принчева и оверили карту за СП. На старту светског првенства у САД дружина препознатљива по симпатичним фризурама испрашена је од Нигерије резултатом 3:0. Флеке су извађене против нејаких Грка, а за пласман у осмину финала Бугарима је требала победа против Аргентине, до које су дошли без већих проблема, било је 2:0.

У осмини финала савладан је Мексико, а у четвртфиналу одигран је сјајан меч са Немцима. Повели су панцери голом Матеуса, али Стоичков и Лечков су преокренули резултат и направили чудо. Ту је био крај, Италија је била боља у полуфиналу, а Шведска у мечу за треће место, ипак издање Бугара на овом СП је остало добро упамћено.

3. Северна Кореја је на СП 1966. године дошла као тотални аутсајдер, кога су сви очекивали да испрате са пуно голова у мрежи. Међутим, десило се то да Кореанци у групи савладају једног од фаворита Италију и прођу у четвртфинале где их је чекао страшни Португал, предвођен Еузебијом, најбољим играчем света у том тренутку. Северна Кореја се није уплашила, повела је 3:0, али су Португалци ре ирали невероватан преокрет и победили са 5:3 спречивши нову сензацију.

2. Репрезентација Камеруна се 1990. године у Италији нашла у групи смрти, са Аргентином, Румунијом и СССР-ом. Није се знали ко ће бити на ком од прва три места, али последње је по свим прогнозама било резервисано за африканце. Прва утакмица и шок – актуелни првак света Аргентина поражена је са 1:0, а потом пада и изузетно јака Румунија. У утакмици потпуно небитној за Камерунце, јер су већ обезбедили прво место, уследио је убедљив пораз од СССР-а.

У осмини финала права посластица – с једне стране Роже Мила и другови, с друге Игита, Валдерама и живописна колумбијска дружина. Епилог, победа Камеруна од 2:1. А онда легендарно четвртфинале са Енглеском, 2:2 на крају, али уморни Камерунци падају у продужетку и бивају елиминисани. Ово је било сасвим сигурно најбоље издање афричких репрезентација на свим светским првенствима.

1. Спектакл за крај. Можда из овог угла не изгледа као толико изненађење што је Уругвај освојио Светско првенство 1950. године, али ово је било право спортско чудо, које се десило под специфичним околностима. Уругвај је требао да буде у групи са Боливијом, Шкотском и Турском, међутим Турци и Шкоти су у последњем тренутку отказали учешће. Остао је да се одигра само меч са Боливијом и ту су Уруси били убедљиви – 8:0.

Такмичење за трофеј било је специфично. Победници четири групе међусобно су формирали нову групу у којој је свако играо са сваким у борби за трофеј, није било полуфинала и финала. Прва утакмица коју је Уругвај играо била је против Шпаније, било је 2:2. У другој утакмици против Шведске била је неопходна победа, а Швеђани су до 77. минута водили са 2:1. Уругвајци головима Мигеза ипак стижу до тријумфа, који има је давао мале шансе за велики тријумф, али шанса је постојала.

Одлучујући меч против Бразила у коме је домаћину био довољан и бод за титулу Светског првака, 200 хиљада људи на Маракани, узаврела атмосфера... Бразил је повео почетком другог полувремена, славље на трибинама је већ почело, а онда шок. Уругвај је најпре изједначио, а онда голом Гигие 10 минута пре краја срушио Кариоке. Давид је победио Голијата у најтежим могућим условима.

Остаје нам да заједно уживамо у следећим изненађењима... :)

(Не)озбиљна анализа - Шта ако победника СП не би одређивао фудбалски терен?

     Ових дана су сви медији препуни разних прогноза за Светско првенство, мишљења експерата, кладионичара, познатих личности, као и сваког ко се помало разуме у фудбал. Наравно све нас дрма Мундијалска грозница, али овај текст није озбиљна анализа репрезентација, већ је шаљивог типа – шта би се десило да се не игра фудбал, већ да се победник СП одређује на основу разних критеријума. 

Шта ако би се победник Светског првенства одређивао по...

... површини: финале Русија – САД, какво би то само финале било, епско! Руси ипак добијају без проблема, 3:0. Треће место за домаћина.

                                                дали смо вам Аљаску форе и опет не можете да нас добијете

... броју становника: САД и Бразил у финалу. Домаћин пружа јак отпор, али ипак, бројност је бројност – 2:1 за Амере. Треће место помало неочекивано за Нигерију, коначно се рад на наталитету исплатио. J

... снази војске: Сила Бога не моли – Амери тотална доминација, у финалу Русија пружила недовољан отпор, 3:1! Јужна Кореја сигурно осваја бронзу.

                         класни центарфор Обама демонстрира технику у полуфиналу са Јужном Корејом

... економској снази: Још једном доминација Американаца, прегазили су у финалу Јапан са 5:1! Дерби за треће место између Немачке и Француске припада Швабама, на упорност!

... богатству становника: Мора ли та Америка? Нажалост, мора! Швајцарци пружају јак отпор, међутим губе резултатом 2:3, пехар иде у САД. Белгијанци узимају бронзу.

... сиромаштву: Тотална доминација црног континента! Нигерија побеђује Обалу Слоноваче у дуелу за злато – 0:0, 3:2 после пенала (сиромашно финале!), а треће место припада Камеруну.

                                                  you shall not pass - Нигеријска одбрана

... победама у избору за Мис света: Ово је јако интересантно, пре свега јер је Венецуела пропустила да се пласира. Потпуно изненађујуће Енглеска у финалу побеђује САД резултатом 3:2, док Русија за треће место бије Немачку. Знам, и ја сам у шоку...

... броју добитника Нобелове награде: Тим Американаца, који је препун натурализованих играча родом из других земаља, је више него убедљив. 5:0 у финалу против Енглеза, без да су се ознојили. Немци у мечу за бронзу туку вечитог ривала, Француску.

... броју добитника Нобелове награде по глави становника: Е овде већ сви тимови имају исте шансе за успех! Швајцарска добија финале против Енглеске резултатом 2:0, преискусно. У борби за треће место још један велики дерби – Немачка добија Холандију на пенале. Тотална доминација Европе!

... мени: Аргентина, Јапан, Русија (тим редом) J  

Срећом по све нас победника ће ипак одлучити фудбалски терен...