Једном сам уснио сан и у њему је био он, главом и
брадом. Био је озбиљан, као на сликама. Петар Петровић.
Сећам се, јахао је коња, црне боје и зрачио је
неком снагом, непојмивом у пролазности људског бића. Као да је имао поруку за
нас... Не заборавите ко сте и шта сте...
Његове речи су тврд орах, али то не спречаве мале
душе да се ломе око њих. Праве лажне нације, нове религије, клањају се идолима
под наводним Његошевим плаштом. Био си сувише велики да би предвидео њих и
мислио о њиховој пролазности, ти си са врха пиједастала на који си сам себе
поставио својим непролазним делима видео више но ми смртници.
Не постоји већи Србин од тебе, можда само теби
раван, а и то је реткост. Не причам о величини стасом, нити о бусању у груди,
но о истинском патриотизму, оном који греје душу. Жељи за слободом, да се буде
свој на своме, да се поштују огњишта предака и иде напред са поносом.
Ниси хтео љубити ланце, презирао си ситне душе и
људску пакост, дражи ти је био јунак од политичара, српски сељак од бечких
дворјана, поља и ливаде но свила и кадифа. Дражи ти је био твој камен, но туђе
злато и хтео си за тај камен своју последњу крвцу пролити, јер је био битан за
твоје идеале.
Дао си нам Горски Вијенац да се њиме дичимо, дао
си нам дело достојно Шекспира или Сервантеса, али дозволићете ми малу
субјективност, писано чистијим срцем.
Био си, и остао велики. Био си, и остао Његош...
Нема коментара:
Постави коментар
Шта мислите о овом теми?