#‎PlaninskePrice: Тродневна магија Таре и Златибора

     Планинске приче крећу оног момента када почне успон на планину, а не завршавају се никада. Има на планинама нешто чаробно и мистично, нешто што окупира човека како кроз историју, тако и данас. Није без разлога то што је седиште старогрчких богова на Олимпу или да се највеће тајне и мудрости будизма налазе на Хималајима.

Лепо је причати о крову света, али нема потребе ићи толико далеко. Пуно лепоте налази се и у нашој земљи, готово на дохват руке, тако да иако је лепо путовати по белом свету, не пропустите да упознате лепоте Србије. Туристичка организација Србије омогућила је ауторима десет најбољих текстова са конкурса "Планинске приче", међу којима сам имао задовољство да будем, да заједно са екипом новинара у три дана упозна из другог угла неке чувене, али и скривене, лепоте Златибора, Таре и Бајине Баште.

Апсолутно сви путници били су наоружани позитивним расположењем, те нас мањи саобраћајни удес на почетку путовања није пореметио. Први домаћин било нам је село Сирогојно на источном делу Златибора, село чувено по својим вредним плетиљама и одећи од вуне, која већ деценијама прославља име овог златиборског места по свету. 

Није Сирогојно познато само по плетиљама, већ и по свом етно селу, заиста јако лепо уређеном, где се можете упознати са тим како је изгледао живот на селу током 19. века. Кућице су аутентичне, па тако можете јако лепо видети где су се налазила огњишта, где је чувана храна, где је ко спавао, а Бога ми и интимна места где су млади брачни парови проводили време огрнути у вунене покриваче. :)

Ипак, био би грех да када причамо о Сирогојну не поменем и наше сјајне домаћине, који су нас у крчми дочекали ракијом (шљивовицом наравно) и правим златиборским специјалитетима - пршутом, кајмаком, сиром, лепињама и свадбарским купусом!

Несвакидашњи осећај приредио нам је наредни дан када смо на -6 степени целзијуса уживали на планинском Сунцу возећи се жичаром ка врху Торник. Призор је прелеп, борови су окупано у бело, а са Торника се лепо виде околни врхови и планине Западне Србије - остаје вам само да се препустите и уживате.

Скијање на Торнику свакако је нешто што је примамљиво љубитељима адреналина. Од искусних скијаша из наше групе, који су се опробали на стазама, могао сам да чујем да су стазе изузетно занимљиве, нимало лаке и да сваки скијаш и бордер могу пронаћи спуст за себе. Уколико нисте скијаш, неће вам бити досадно на Торнику, јер он нуди многе занимљиве садржаје као што су тјубинг (спуштање гумом низ специјалну стазу) или вожња бобом на шинама, планинском ролеркостеру, на коме достижете брзину око 60 км на час. 

Када сте већ на Златибору, не пропустите Стопића пећину, коју сам ја неправедно изоставио из моје претходне златиборске приче. Пећина је занимљива по много чему - чућете и видети хук водопада, одушевити се бигреним кадама, сазнати како то да су један Златиборац, Црногорац, дивља мачка, гола жена и остали исцртани стенама пећине и чути пуно занимљивих локалних прича и веровања.

Ехо пећине још нас је пратио док смо кретали пут Таре. Тамо смо се најпре одушевили погледом који пуца са Заовина, на чисту језерску воду, која је на Тару довучена са Дрине уз помоћ јапанске технологије, као и на околне падине прекривене боровим шумама.

Причати о Тари нема смисла ако не поменемо њен богат биљни и животињски свет. Панчићева оморика, чувена ендемска врста и сведок дешавања у историји планете још од леденог доба, пронађена је овде. Планина с обзиром да је и даље доста дивља и прекривена шумом настањена је и вуковима, дивљим свињама, а посебно су интересантни медведи, чији број на Тари варира од 30 до 40 јединки (како нам рекоше у Србији укупно има око 60 јединки). 

Река Врело представља право мало чудо природе. Дугачка је свега 365 метара, колико има и дана у години, има свој извор, притоке, а на спектакуларан начин улива се у Дрину лепим водопадом, високим скоро десет метара. Такође се у овој речици, која је то само по дужини, а никако по утиску који оставља, могу видети и импресивни примерци калифорнијске пастрмке.

Импресивно изгледа и поглед на босанске планине када се спуштате са Таре ка Перућцу и доле на Дрину, која увек негде жури. Пратимо ову славну реку и стижемо до Бајине Баште, а овај градић ће вам поносно показати своју највећу атракцију – кућицу на Дрини. Раније сам виђао фотографије ове кућице која пркоси снажној струји и био задивљен, али је свакако посебан осећај када све то видите уживо.

Чисто да завршимо, онако српски, домаћински, како обичаји налажу свратисмо на крају путовања у просторије ББ Клековаче, где се прави врхунска ракија. Окреписмо се како ваља, а Бога ми и наједосмо, а како одбити љубазне домаћине који су се својски потрудили и показали нам сву гостољубивост овог краја. 

Ех, и ово путовање је дошло и прошло врло брзо, а како и не би када сам био у сјајном друштву и уживао у прелепим пределима наше Србије. Та слика остаће ми дуго у глави и помоћи да се изборим са свакодневним трзавицама који ми живот у граду намеће. Планине су тамо, не тако далеко, чекају нас стрпљиво, зато уживајмо у новим авантурама и причама које нам доносе.

Путописи из Италије: Фиренца

Фиренца, Florence, Florentia... како год да изговорите то име, има милозвучан призвук, попут поеме Дантеа или мириса љиљана...

Смештена у срцу Тоскане, бајковитом пејзажу зеленим брдашца и усправних пинија није могла ни да испадне другачије. Место где је рођена и умрла ренесанса. Место у чијој су околини рођени Данте, Петрарка, Бокачо, Микеланђело, Леонардо да Винчи, Галилео Галилеј, Сандро Ботичели, Донатело...

Фиренцу су основали Етрурци, мистичан народ с Апенина, али су јој главне обрисе дали Римљани који су основали мало утврђење у 1. веку п.н.е. и назвали га Флорентиа (цветна). Средњи век донео је процват Фиренце, упркос сталним сукобима гибелина - присталица царства, и гвелфа - присталица папе.

Породица Медичи владала је градом, а они нису били класични тирани, иако нису били лишени суровости и сплектарења. Медичији су били патрони уметности и створили су атмосферу да се у граду догоди ренесанса односно препород.

Ако кренете од центра града и станете пред импозантном копијом Микеланђеловог Давида, иза којег се види чувени Палацо Векио са својим препознатљивим торњем постаћете одушевљени и то осећање држаће вас до краја обиласка. Првобитно се ова зграда називала Palazzo della Signoria, према Сињорији Фиренце, владајућем органу Фирентинске Републике. Касније је добијала друга имена - Palazzo del Popolo (Народна палата), Palazzo dei Priori (Приорска палата) и Palazzo Ducale (Војводска палата), у складу с политичким променама. Садашње име је добила када су Медичији своју војводску резиденцију преместили преко реке Арно у Palazzo Pitti.

Када кренете преко Арноа не можете промашити стари мост или Ponte Vecchio. Популарни Векио је чувен по томе да се на њему налазе продавнице, углавном златаре, као и затворен ходник којим су Медичији долазили из Палате Пити у Палату Векио. На самом мосту осећа се дух Фиренце и ако погледате уз или низ Арно, знаћете да сте на месту јединственом на свету!

Ако желите да се поклоните великанима светске културе или погледате нека ремек дела слободно посетите галерију Уфици (Uffizi), галерију Академија (Galleria dell'Accademia) у којој се налази оригинални Давид Микаланђела Буонаротија, палату Пити где се налазе чак три велике галерије, палате Медичија, главну градску катедралу (Basilica di Santa Maria del Fiore) или катедралу светог крста (Basilica di Santa Croce), нећете погрешити. Ако сте пак романтични, не заборавите ни Дантеову кућу и цркву у којој је овај највећи ренесансни песник упознао своју музу Беатриче.

Симбол – љиљан – цвет који има значење чистоте и невиности и представља Свето Тројство у хришћанству. Фиренца можда није чиста, ни невина, али је град који има душу.

Занимљивост – ништа без Србије и Београда. Фиренца је ако нисте знали град побратим Вождовца! :)

Путописи из Италије: Сијена

Сијена (Siena) је град који очајнички жели да буде другачији. Ок, у Сијени има мање-више све што има и у Фиренци - градска кућа, уске поплочане улице, катедрала, међутим мора се признати да град није ни близу Фиренце. Као да се некако види тежња житеља да ископирају великог брата и превазиђу га, а претерују у томе.

Кад већ крећемо од негативних ствари, ево још једне – аутомобили су на сваком кораку! Колико год улица била мала, уска или стрма у свакој ће наићи понеки аутомобил да пресече монотонију. С обзиром да нема тротоара и да је град пун туриста закључак изведите сами. Међутим, оне предрасуде да су Италијани лоши возачи дефинитивно отпадају, изузетно су стрпљиви и знају куда и како могу да прођу.

Већ сам истакао сличност са Фиренцом, коју људи из Сијене вероватно неће признати јер међу ова два града влада велико ривалство. Томе у прилог довољно говори тежња житеља Сијене да направе катедралу већу од Фирентинске, међутим због самог земљишта то није било могуће, тако да сада у центру града стоје само зидови једног огромног брода катедрале. О довитљивости грађана говори чињеница да су они те руине укључили у музеј, тако да чак и на томе убиру приход. :)

Причао сам о сличностима, а сада мало о различитостима, јер Сијена је дефинитивно град другачији од других. Најпре, прича о градским контрадама. То су заправо градске четврти које носе имена егзотичних или мање егзотичних животња. Тако имамо Aquila, Bruco, Chiocciola, Civetta, Drago, Giraffa. Istrice, Leocorno, Lupa, Nicchio, Oca, Onda, Pantera, Selva, Tartuca, Torre, Valdimontone , или редом на српском Орао, Стонога, Пуж, Сова, Змај, Жирафа, Бодљикаво прасе, Једнорог, Вучица, Шкољка, Гуска, Делфин, Пантер, Носорог, Корњача, Бик и Јарац.

Свака контрада ваљано се потрудила да у свом делу града остави траг. Тако на улицама Сијене виђамо табле с ликовима носорога или стоноге, лампе у облику гуске или чесму у облику орла. За житеље овог града је припадност одређеној контради нешто попут шире породице.

На причу о контрадама надовезује се прича о Палију (Palio), трци коња са великом традицијом, која се вековима одржава у Сијени. Трка се одржава на централном градском тргу, који је мањи од фудбалског игралишта, али то не омета грађане Сијене да се у огромном броју окупе на Палиjу и да бодре џокеја и коња који представљају њихову контраду. Гледалаца буде и по неколико десетина хиљада, а карте за Палио се, погађате, могу наћи само по папреној цени. Ношени буком и крицима масе џокеји се јуначки труде да у три круга трке што боље представе боје Корњаче, Бика, Сове или Змаја. Највише победа на Палију ипак има контрада гуске. :)

Има ту још занимљивих ствари, али за сада толико о Сијени, другачијем граду.

Симбол – Палио, трка коња која значи више од живота

Занимљивост – чули сте за Монтепаски? То је банка која финансира готово све у Сијени – религију, спорт, грађевине и има огромну традицију. Рекоше нам да је банка у кризи, међутим, по ономе што се може видети у Сијени, не бих рекао. 

Путописи из Италије: Пиза

Пиза (Pisa), мали град у Италији са кривим торњем, то је оно што сви туристи овог света знају. Да, Пиза јесте мали град и да, Пиза има чувени криви торањ, међутим када дођете у тај градић на реци Арно схватите да Пиза користи торањ како би привукла људе да им покаже која још чуда крије на свом тргу чудеса. :)

Не бих кренуо причу ни на аутобуском паркингу, ни на мало неугледном путу који води од паркиралишта до центра, већ управо на Тргу чудеса, где се налази чувени торањ. Када закорачите кроз капију окружену огромним зидинама угледате један велики бајковити травнати плато на коме се налазе три зграде: катедрала, крстионица и торањ. Има ту још зграда, али ове три боду очи својом белином међу зеленилом, та боја их отвара и чини магичним.

Када чујете да је градња овог комплекса почела још у 12. Веку, питате се одакле човеку око за нешто овако лепо. Сам торањ грађен је, веровали или не, скоро двеста година, управо због тога што се одувек нагињао и стремио да буде другачији. :)

Међутим, Пиза има још много јако лепих грађевина и симпатичних улица и паркова, нажалост, због ограниченог времена које имате као туриста, тешко је све обићи. Препоручујем ипак, да када се довољно надивите Тргу чудеса пређете у друге улице, прошетате до Арноа или неког од других тргова Пизе.

Симбол – шта друго може бити симбол него криви торањ, да се не лажемо, да нема њега ретко којег путника намерника би пут навео у Пизу.

Занимљивост – ако купујете сувенире у Италији, дефинитивно их купите у Пизи. :)

#‎PlaninskePrice: Српска Света Гора

    
  Ово је прича о једној планини високој свега 539 метра. По критеријуму висине она једва да може да се назове планином, али по њеном значају између осталог је заслужила да се назове и Српском Светом Гором!

У праскозорје живота на планети Земљи када се пробудила, Фрушка Гора је била острво, које гледа према Церу и Авали преко Панонског мора. Море је нестало, родила се Панонска равница и одједном је острво постало планина. У тој улози наша јунакиња се одлично снашла, угостила је Келте, Римљане, Мађаре, Словене...

Гледала је у сремској равници успон и пад царског Сирмијума, цар Проб је на њој по први пут у овим крајевима посадио винову лозу, чијим су се вином гостили потомци старих Латина, а та традиција остала је и данас, када се овај крај назива Вински Срем. Да би сте сазнали зашто је тако, морате да пробате вино, пре свега из околине Ирига на истоку, Ердевика на западу и Карловаца на северу, верујте, нећете се покајати. :)

Сада сам се већ уплео у винску причу, а незгодно је причати о томе, јер ће сваки прави сремски домаћин тврдити да је управо грожђе из његовог винограда најбоље, а ако сам се већ уплео, идеално место за расплет су Сремски Карловци, боемски центар Срема, место где се спајају Фрушка Гора и ћудљиви Дунав. У Карловцима као да је време стало, све је готово исто као и у време процвата српске националне свести почетком и средином 19. века, када су ђаци чувене Карловачке гимназије били Сима Милутиновић Сарајлија, Димитрије Давидовић, Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић, Милован Видаковић...

Српска интелектуална елита расла је заједно са овим насељем на обронцима Фрушке Горе, певали су о љубави и борили се за правду, а заједно су се пели и до брда Стражилово. Прелепо брдо на којем се налази гроб нашег прослављеног песника Бранка Радичевића не сме да се пропусти, а ту ћете већ наћи праву оазу мира, уз стихове по жељи и већ поменуто вино. После можете свратити до неке од карловачких кафана и уз тамбураше провеселити се или туговати, већ према жељи.

Из Карловаца веома брзо можете стићи до иришке општине, а она је поред вина, богата и манастирима и то најлепшим на Фрушкој Гори. Најпознатији је манастир Крушедол, тековина Бранковића, а касније и Обреновића, а ту су и Велика Ремета, Гргетег, Старо и Ново Хопово. Сви манастири су релативно близу, а крајолик око њих је прелеп, тако да ће за љубитеље шетње ово бити идеалан излет.

Уколико сте баш у форми, прошетајте и до манастира Јазак, а тамо се можете окрепити и водом, за којем је жудео и Вук Исакович, јунак Сеоба Милоша Црњанског. У близини је и Врдник, где се налази истоимени манастир, још назван и Мала Раваница, у коме се налазе мошти светог кнеза Лазара. Врдник је и бањско место, надалеко познато по лековитом ваздуху и води.

Поменута породица Бранковић, потомци чувеног Вука Бранковића, потпуно неправедно названог косовским издајником, најзаслужнија је за духовну ауру која окружује Фрушку Гору. Пре свега Ђорђе (Максим) и Англелина Бранковић сејали су током 15. и 16. века својим блаженим рукама манастире и духовност по обронцима планине. Њихово завештање је било толико јако да је православни народ током векова одбранио манастире од узурпатора и обновио их у тишини после зверских рушења у Другом светском рату, тако да они и данас, попут свећа јасно обасјавају духовни пут путника намерника.

Планина је најлепша у пролеће, а као круну њеног обиласка искористите Фрушкогорски маратон, манифестацију у којој ћете се уз дружење са пријатељима лепо прошетати и видети све ово о чему сам већ писао и још много тога. Изаберите сами свој пут, своју стазу и дишите пуним плућима. Не треба да журите, јер то није трка, свако ће наћи свој ритам и пратећи знаке на дрвећу, од чега су посебно занимљива црвена срца на белом кругу, упознати лепоту и питому душу ове планине.

Ако се затекнете негде у Срему или у јужној Бачкој, не можете је промашити, она доминира равницом, намигнуће вам из даљине и привући ће вас себи као магнет, а онда већ избор није тежак, Фрушка Гора се мора видети и заволети.

‪#‎PlaninskePrice: Путниче, ако кренеш на Златибор...

  Златибор је освајач, заводник, планина која просто опија мирисом борова и својим зеленилом. На Златибору не морате користити ону изреку "у право време на правом месту", тамо увек можете пронаћи право место створено баш за вас, а када год да се тамо појавите, лети, зими или у пролеће, нећете погрешити.

Да се одмах разумемо - насеље Златибор (некадашње Краљеве, па Партизанске Воде) има својих лепота и предности, али да бисте заиста упознали планину морате ићи ван насељених места, и то што даље. Ако волите шетњу, први врх који вам се смеши је Чигота, пар успона ће вас мало намучити, али генерално стаза није много захтевна, нека вас не зачуди ако успут сретнете децу или старије људе. Једном приликом на стази сам срео сам и Оливеру Јефтић, која је трчала до врха и назад, и то прилично брзо. С обзиром да се спремала за маратон, права ситница. :)

Уколико сте спремни и вољни за авантуру нападните Торник, највиши врх планине. Овде вас чека 20 до 30 километара шетње у зависности коју руту изаберете, можете асфалтом, а можете и златиборским ливадама и шумама, како вам већ више одговора. Успут ћете видети прелепо Рибничко језеро, које у комбинацији са боровима даје магичан призор.

Стигли сте до Торника, видели сте Златибор на длану, а не иде вам се кући? Одлично, пробајте да стигнете до манастира Увац. То ће већ бити право искушење, јер манастир није толико близу, отприлике неких 30ак километара од туристичког центра, а прилично је неприсупачан. Ипак, немојте га заобићи, јер ћете идући ка њему видети све лепоте Златибора, који вам се неће учинити тако питом као у тренутку док пијете кафу у једном од модерних златиборских кафића. 

Да бисте стигли до манастира морате се спустити са Златибора до реке Увац, а онда уживајте у овом јединственом месту, где се спајају река и две планине, а драгуљ на круни ове природне лепоте је сам манастир, мали али изузетно леп. Манастир је задужбина Немањића, претпоставља се да је направљен почетком 13. века, а обновљен 1998. године.

Уморили сте се? Одморите мало, попричајте са монахом од кога ћете чути много занимљивих прича, пробајте манастирску водицу која проверено крепи и наставите даље. Са јужних обронака, време је да се преселите на источне делове Златибора. Тамо вас чека предивни водопад Гостиље, свакако један од најлепших у Србији. Ако сте довољно уживали у хуку водопада и испратили Гостиљски поток који је наставио да јури низ стрмину, крените на север према Сирогојну, чувеном селу које је сачувало дух прошлости. Погледајте чувене џемпере које и даље праве огрубели, али златни прсти златиборских жена и вратите се у 19. век шетајући кроз етно село. На крају, препоручујем да свратите и до крчме-конака и частите се једном комплет лепињом. Ваљаће вам, да повратите снагу. :)

Ако идете даље ка северу вероватно ћете налетети на Мачкат, још ако се тамо одржава Пршутијада, па ви сте прави срећници! Ако не, немојте се спуштати ка Ужицу, нисте још видели довољно. Западни обронци Златибора подједнако ће вас одушевити као и источни, а ту близу је и прелепа Мокра Гора и Шарган, али то је већ за неку другу причу... 

Ова златиборска прича може да се заврши тако што ћете уживати у свежој златиборској ноћи, грицкајући сир, густирати шљивовицу и гледати у звезде. Када са звезда спустите поглед на уснулу планину, схватићете да и она није далеко од неба...