Мистична Србија: Милош Обилић

1. Ко је он?

Милош Обилић, косовски јунак и убица султана Мурата.

2. Пратиоци и пријатељи?

Коњ Ждралин, Топлица Милан, Косанчић Иван

3. Шта знамо о њему?

Готово ништа! Претпоставка је да је Милош припадао реду ниже српске властеле у периоду пред Косовски бој. Претпоставка је да се презивао Копиловић или Кобиловић, касније изведено у Обилић. Из каснијих извора попут оних од Константина Филозофа сазнајемо да је Србин прешао Турцима за врема битке као савезник, да би касније искористивши непажњу стражара убио султана. Тек у 15. веку спомије се његово име у турским и византијским изворима, а први Србин летописац који је поменуо Милоша то је учинио крајем 15. века. Био је то Константин Михаиловић у делу "Јаничарове успомене" писаним на пољском језику.

4. Шта легенда каже?

Милош је био најплеменитији и најхрабрији витез на двору Кнеза Лазара. Припадао је властели и то оној најчистијег рода, а да би се да веза нагласила по предању је био Лазарев зет, једнак по рангу са Вуком Бранковићем. На Кнежевој вечери оптужен је за издају, али је он то у Косовском боју оповргао и остао вечни јунак. Милош је увек срчан и храбар, али и сталожан, спреман за жртву, красе га све најлепше људске особине. Не само то, уздигнут је на ниво божанства, по традицији старих паганских веровања. Преци су му митска божанства, по неким предањима потиче од змаја, а виле су му посестриме.

5. Шта он значи народу?

Једноставно, Обилић је све оно чему човек тежи, он представља идеал у сваком смислу. За разлику од Марка Краљевића, чија је личност више храбрила народ у покосовском страдању, Обилић се диже из пепела највише у 19. веку, веку буђења српске националне свести и борбе за слободу. Он је идеалан јунак за тако нешто, њему није проблем мрети и жртвовати се, он није кадар стићи и утећи само зато што не жели да бежи, он никад не узмиче. Митос Обилића инспирисао је Његоша који га у најдивнијем епу издиже на пиједастал српског национа...

"О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величанство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши и тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страшном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ' их ватреним очима:
ка малопред што гордо иђаше
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине."  

Поље Легет: храбра жртва Тимочана у Срему

      Ове године је стогодишњица од почетка Великог рата и јубилеј се на много места пригодно обележава. Вођене су велике битке и остварене величанствене победе, али у сенци блиставих Цера и Сувобора остали су на пример Јагодња или Легет, такође места која ће нас подсетити на храброст и велике жртве српске војске.

Пошто сам рођени Митровчанин некако логично је да пут великих догађаја кренем од Легета, на који сам као мали често ишао на излете, увек дивећи се поносном белом споменику. Када скренете са јарачког пута прво што вас одушеви је шума топола. Идете уским путем, око вас је зеленило, а питоме тополе вам пружају осећај мирноће. Шума је тиха, а понекад изнад вас прелети орао мишар. У том амбијенту, окруженом тополама, помало бајковитом, налази се поље Легет.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1914. године војници Тимочке дивизије првог позива кренули су да форсирају Саву и искрцавају се на левој обали, која је припадала Аустроугарској. Циљ је био да се капитализује велика победа на Церу и изврши диверзија како би се омогућио прелаз Прве армије код Купинова и озбиљнији напад Србије на сремску обалу.

Прекаљени војници из Неготинске крајине кренули су храбро у акцију, тако да 3. пешадијски пук „Хајдук Вељко“ и 15. пешадијски пук „Стеван Синђелић“ форсирају реку на опште изненађење непријатеља и запоседају поље на линији Легет-Чеврнтија. Српски војници напредовали су ка северу, али је противник пружио јак отпор и дочекао појачања, која су бројчано знатно надмашивала српске пукове. Заподенуо се тежак бој.

Погибија на Легету доказ је пожртвованости Тимочана, којима је из строја избачено скоро 6000 људи тог дана. Нестало је муниције, понтонски мост је лоше направљен и онемогућено је повлачење. У смирај дана бројачано јача и прегруписана аутроугарска војска однела је превагу уз огромне губитке са обе стране. Форсирање Саве није успело, што је изазвало велику тугу Шашинчана и Јарчана који су посматрали бој и надали се ослобођењу, које ће ипак доћи четири године касније. 

Легет, за неке пораз, а за неке који виде мало даље нека врста српског Термопила, остаће још један доказ истрајности и храбрости српског војника, који тада није успео, али то није и неће сломити његов дух, који га је напослетку одвео до коначне победе. Зато обиђите Легет, уживајте у природи и прелепом погледу на Саву и равну Мачву и очитајте у тишини молитву за пале јунаке...

Како до Легета: Из Сремске Митровице правцем према Руми, након неких 300м после кружног тока код румске малте скрените десно ка Јарку, после градске индустријске зоне прво скретање десно и онда само пратите пут кроз шуму. Пут до споменика и поља лепо је обележен, тако да не би требало да буде проблема било да долазите колима или бициклом, што посебно препоручујем. 

Прича о Грозном - руски цар српског порекла

Ових дана, па и година, актуелна је прича о српско-руском пријатељству и односима две земље. Ово је једна занимљива прича која је мало позната...

Један од најпознатијих руских царева, контроверзни Иван Грозни, кога неки историчари сматрају суровим, а неки праведним владерем, био је српског порекла. Царево српско порекло по мајци је прилично јасно, његова баба по мајци је Ана Јакшић из чувене средњовековне властелинске породице.

Јакшићи су били познати у позном периоду српске деспотовине и као борци против Турака на Угарској страни по паду српске државе. Војвода Јакша Брежичић, оснивач породице, био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Његов син Стефан био је човек од поверења и угледа на Угарском двору и велики борац против Турака. Стефанова ћерка Ана Јакшић, удата Глинска, је баба по мајци Цару Ивану IV. Анина улога у васпитању малог Ивана била је веома значајна, јер је он врло рано остао без оба родитеља.

Недавно су историчари дошли до нових сазнања. Царева баба по оцу Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, а посредно, преко Немањића, Грозни се породично повезује са Лазаревићима и Бранковићима! Ова родбинска линија је наравно далека, али је врло занимљива, посебно ако се зна да везе Србије и Русије, с обзиром на удаљеност и политичку ситуацију у том периоду нису биле нарочито јаке.

Ко је био тај руски цар са српским пореклом, Иван IV Васиљевич? Најпознатији је свакако по свом надимку Грозни и многи тврде да му је тај надимак савршено одговарао. Цар је дошао на лош глас пре свега због суровог разрачунавања са политичким противницима, руским бољарима, која је спроводила његова сурова гарда Опричници, предвођена једним од најпознатијих средњовековних убица, Маљутом Скуратовим. 

Колико год то парадоксално звучало суров цар је у то време био потребан Русији, јер је јака централна власт означила напредак. Сузбијен је католички утицај и напади Татара, освојен је Сибир, а територија Русије дупло се увећала. Постоје многа сведочанства да је владавина Ивана Грозног у почетку била берићетна и да је уживао огромну популарност, али да га је у познијим годинама власт одвела у чисто лудило што је резултирало и убиством његовог најстаријег сина.

Странци у Србији који нису били странци...

Они нису били Срби рођењем, али су својим животом и примером задужили Србију. Дошли су са различитих поднебља, а све их је везивала велика љубав према српском народу, са којим су делили добро и зло. Овде су само кратке цртице о њима,

Палман Брахт – Немачки витез, жесток борац, који се истицао доминантном појавом и великом храброшћу, који  је свуда у стопу пратио најмоћнијег српског владара, Душана Немањића.  Брахт се Стефану Душану придружио 1331. године, помогао му да освоји власт и остао је уз њега до цареве смрти. Палман је у почетку био само најамник, али је временом стекао поверење владара, постао његов лични телохранитељ и повереник

Др. Елизабет Рос – Први светски рат почео је жестоким нападима моћних Аустро-Угарске и Немачке на нејаку Србију. Пре него што су западне силе војно помогле своју савезницу, из Енглеске и Шкотске стигла је храбра група докторки и медицинских сестара. Међу њима се истицала докторка Елизабет Рос, које је и по 20 часова дневно лечила болесне и рањене у крагујевачкој болници, док није и сама оболела и умрла у фебруару 1915. Године. Захвални Крагујевчани сваке године држе помен над гробом храбре докторке, на којем пише „Она је дала своје срце српском народу“.

Флора Сендс – Британка немирног духа, добровољац у српској војсци, прва жена у Европи која је добила официрски чин, и то у српској војсци током Првог Светског рата. Омиљена међу војницима и официрима, истицала се храброшћу, као и Милунка Савић, а након Великог рата остала је у Србији  делећи са народом добро и зло.

Франтишек Зах – Чех, панслависта, имао је велики утицај на Српску државотворност средином и крајем 19. века. Један је од најзаслужнијих за формирање српске Војне академије, као и за писање и дефинисање српског националног програма. Проглашен за српског генерала, што је и највише звање које је један Чех добио у иностранству.

Тимоти Џон Бајфорд - Британски режисер, сценариста и глумац, који је већи део свог радног века провео у Србији, делећи са народом све недаће који је донео крај 20. века. Остаће упамћен као Енглез који је направио најбоље српске дечје серије - "Невен", "Полетарац", "Бабино унуче", "Метла без дршке", "Трагом птице додо", "Нотна сваштара"...

Ђорђе Вајферт – Потомак богате породице немачких индустријалаца дао је немерљив допринос развоју Србије. Иако многи Вајферта пре свега везују за пиво, његов допринос је немерљиво већи. Донатор, добротвор, мецена многих уметника и културних установа, финансијер српских националних интереса и српске војске у ослободилачким ратовима, Ђорђе Вајферт нам се сасвим заслужено смеши са новчанице од хиљаду динара.

Павле Јуришић Штурм – Рођен као Паулус Еуген Штурм, овај пореклом Лужички Србин, завршивши све Пруске војне школе осетио је потребу и жељу да се сједини са српским народом у његовој борби за национални идентитет и ослобођење. Прошао је све ратове са Турцима, Балканске ратове и Велики рат, оставивши немерљив траг и завештање као прави генерал поносне српске војске.

Др.Арчибалд  Рајс – Етнички Немац са швајцарским пасошем, али Србин у срцу. Доктор криминологије био је сведок највећих страдања српског народа у Првом Светском рату, делећи судбину Срба и током голготе повлачења преко Албаније и током ослобођења. Одлично је познавао наш народ и упозорио нас на то у књизи „Чујте Срби“, за коју свакако дајем препоруку. По његовој жељи његово срце однесено је у урни на Кајмачкалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Како се калило српско царство...

          Не може свако бити цар, за то је потребан посебан склоп личности. Ово је текст о Душану Силном, који нема претензију да некога идеализује, већ да објективно исприча причу о најмоћнијем Србину икада...

Пуна три века Србијом је владала династија Немањића. У смутна времена током 12., 13. и 14. века када је сваком, па и владару, живот висио о концу, не можемо а да не закључимо(ако смо верници) да је ова династија владала уз велики Божји благослов и имала невероватну способност и државотворност. Уколико нисте верник, онда морате да признате барем ово друго.

Како су то Немањићи, као нико пре и нико после њих успели? Тако што су као владари долазили најспособнији људи у том тренутку, а не старији синови, како је то углавном до тада био обичај. У низу веома успешних владара, 1308. на свет је дошао најуспешнији од свих, Стефан Душан.

Сви знају какав је војник Душан био. Са преко 2 метра висине и невероватном физичком снагом био је готово непобедив, још као младић. Јахао је на челу своје огромне гарде, где нико није био нижи од два метра и уливао страх и трепет. Но, не треба никако заборавити његову просвећеност и образовање, говорио је неколико језика и имао најбоље учитеље тог доба, са српског и византијског двора. Да није тако било, не би био могућ ни Законик, ни Српска Патријаршија, а ни царска круна.

 Као што сам написао на почетку, не гајимо илузије да је Душан Немањић био човек без мана . Одговоран је за насилно преузимање власти од оца, мада остаје историјска дилема да ли је то било оправдано и ко је био иницијатор сукоба. Према ономе што знамо о његовом карактеру био је суров и понекад прек, али ипак праведан. Само тај склоп личности довео га је до онога што је на крају постао, цар.

Са 22 године млади Душан Немањић односи превагу водећи крило српске војске у великој победи код Велбужда, а само годину дана касније постаје краљ. До двадесет пете године победио је Угаре, Ромеје, Зетске побуњенике, Арбанасе... успеси су се низали један за другим. Наредних 10 година године су тријумфа и цветања српске државе, што војно, што културно. Освајају се градови, али поред градова освајају се и учени људи, песници, неимари, уметници.

1346. године у Скопљу је на Васкрс Стефан Душан крунисан за цара Срба, Грка и Арбанаса. Проглашена је Српска патријаршија с првим српским патријархом Јоаникијем. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе, која је територијално била већа него икад. Сем земаља раније српске краљевине, обухватала је Мачву, Захумље, садашњу Албанију, Епир, Тесалију, Акарнанију, Етолију и сву Македонију до Христопоља (Кавала), изузев Солуна. 

Држава је почивала на начелу законитости - према Душановом законику, усвојеном 1349. и допуњеном 1354. - закон је јачи и од супротне воље владара. Судије су биле дужне да суде по закону, а не у страху од цара. Душан је не само владар Срба, он је бастион хришћанства, како га називају његови поданици Ромеји, а то ће се тек испоставити тачним само неколико деценија после његове смрти.

Нажалост, отишао је на врхунцу моћи, 1355. године, имао је 47 година. Његова сенка била је огромна, не зато што је био висок човек, већ зато што је био велики владар, коме закон није лежао у топузу, већ у праву и правди. 

Тицанова буна - Када се Срем затресе...

    Сремци важе за мирне, благе и трпељиве људе. У суштини то јесте тачно, међутим када их неко малтретира и трпељиви Сремци могу да покажу зубе. 3. априла 1807. године готово голоруки сељаци макар на десет дана уздрмали су моћно царство.

    Замислите ситуацију – прва половина 1807. године, у Србији букти устанак, а устаници нижу све саме победе – Мишар, Иванковац, Делиград, ослобођен је Београд... Устаничком Србијом шири се талас ослобођења, а сви Срби, посебно они у расејању, маштају о слободи и уједињењу. Срби у Срему живе тешким животом, под чизмом Аустријског царства. На периферији царства, народ је далеко од цара и Беча, али је под влашћу бахатог племства, које је сељаке посматрало као стоку и њихових сурових надзорника, који су отимали од сељака муком стечено и направљено.

    Живи се у јаду и беди, народ је сиромашан и угажен, а само да се погледа преко Саве, на двеста метара је слободна Србија. Морало је да пукне. Десило се то у Вогњу 3. априла када је сеоски старешина Теодор Аврамовић Вогањац позвао људе на устанак, а они се одазвали брзо и сложно. Око петнаест хиљада сељака из око педесет сремачких села кренуло је против својих душмана.

     Међу устаницима се посебно истицао прекаљени ратник Теодор Аврамовић Тицан, родом из села Јазак, који је жариште устанка пренео на Фрушку Гору, а у Врднику, пред манастиром Раваница било је седиште вођа устанка. По Тицану је касније и устанак добио име, мада подједнаке заслуге за њега има и његов имењак Вогањац.

     Нажалост, ова прича није имала срећан крај, устанак је брзо угашен, 14. априла, јер је Аустрија послала читаву армију да се обрачуна са „куком и мотиком“. Тицан је ухваћен 9. априла и после неуспешног покушаја бега кажњен суровом смрћу, након мучења и черечења, за пример осталима. Срећом, пошто су у току били Наполеонови ратови и Први Српски устанак, власти су биле благе према осталим учесницима, који су амнестирани.

     Сељаци су ипак успели нешто, чуо се њихов глас. Три године након устанка власти су приморали локалне велепоседнике да поштују прописе који су регулисали однос кметова и феудалаца (Урбаре) и омогућиле већу слободу и бољи положај сељака. Потомци сремских сељака ће нешто више од сто година касније ипак дочекати ослобођење.