Поље Легет: храбра жртва Тимочана у Срему

      Ове године је стогодишњица од почетка Великог рата и јубилеј се на много места пригодно обележава. Вођене су велике битке и остварене величанствене победе, али у сенци блиставих Цера и Сувобора остали су на пример Јагодња или Легет, такође места која ће нас подсетити на храброст и велике жртве српске војске.

Пошто сам рођени Митровчанин некако логично је да пут великих догађаја кренем од Легета, на који сам као мали често ишао на излете, увек дивећи се поносном белом споменику. Када скренете са јарачког пута прво што вас одушеви је шума топола. Идете уским путем, око вас је зеленило, а питоме тополе вам пружају осећај мирноће. Шума је тиха, а понекад изнад вас прелети орао мишар. У том амбијенту, окруженом тополама, помало бајковитом, налази се поље Легет.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1914. године војници Тимочке дивизије првог позива кренули су да форсирају Саву и искрцавају се на левој обали, која је припадала Аустроугарској. Циљ је био да се капитализује велика победа на Церу и изврши диверзија како би се омогућио прелаз Прве армије код Купинова и озбиљнији напад Србије на сремску обалу.

Прекаљени војници из Неготинске крајине кренули су храбро у акцију, тако да 3. пешадијски пук „Хајдук Вељко“ и 15. пешадијски пук „Стеван Синђелић“ форсирају реку на опште изненађење непријатеља и запоседају поље на линији Легет-Чеврнтија. Српски војници напредовали су ка северу, али је противник пружио јак отпор и дочекао појачања, која су бројчано знатно надмашивала српске пукове. Заподенуо се тежак бој.

Погибија на Легету доказ је пожртвованости Тимочана, којима је из строја избачено скоро 6000 људи тог дана. Нестало је муниције, понтонски мост је лоше направљен и онемогућено је повлачење. У смирај дана бројачано јача и прегруписана аутроугарска војска однела је превагу уз огромне губитке са обе стране. Форсирање Саве није успело, што је изазвало велику тугу Шашинчана и Јарчана који су посматрали бој и надали се ослобођењу, које ће ипак доћи четири године касније. 

Легет, за неке пораз, а за неке који виде мало даље нека врста српског Термопила, остаће још један доказ истрајности и храбрости српског војника, који тада није успео, али то није и неће сломити његов дух, који га је напослетку одвео до коначне победе. Зато обиђите Легет, уживајте у природи и прелепом погледу на Саву и равну Мачву и очитајте у тишини молитву за пале јунаке...

Како до Легета: Из Сремске Митровице правцем према Руми, након неких 300м после кружног тока код румске малте скрените десно ка Јарку, после градске индустријске зоне прво скретање десно и онда само пратите пут кроз шуму. Пут до споменика и поља лепо је обележен, тако да не би требало да буде проблема било да долазите колима или бициклом, што посебно препоручујем. 

Прича о Грозном - руски цар српског порекла

Ових дана, па и година, актуелна је прича о српско-руском пријатељству и односима две земље. Ово је једна занимљива прича која је мало позната...

Један од најпознатијих руских царева, контроверзни Иван Грозни, кога неки историчари сматрају суровим, а неки праведним владерем, био је српског порекла. Царево српско порекло по мајци је прилично јасно, његова баба по мајци је Ана Јакшић из чувене средњовековне властелинске породице.

Јакшићи су били познати у позном периоду српске деспотовине и као борци против Турака на Угарској страни по паду српске државе. Војвода Јакша Брежичић, оснивач породице, био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Његов син Стефан био је човек од поверења и угледа на Угарском двору и велики борац против Турака. Стефанова ћерка Ана Јакшић, удата Глинска, је баба по мајци Цару Ивану IV. Анина улога у васпитању малог Ивана била је веома значајна, јер је он врло рано остао без оба родитеља.

Недавно су историчари дошли до нових сазнања. Царева баба по оцу Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, а посредно, преко Немањића, Грозни се породично повезује са Лазаревићима и Бранковићима! Ова родбинска линија је наравно далека, али је врло занимљива, посебно ако се зна да везе Србије и Русије, с обзиром на удаљеност и политичку ситуацију у том периоду нису биле нарочито јаке.

Ко је био тај руски цар са српским пореклом, Иван IV Васиљевич? Најпознатији је свакако по свом надимку Грозни и многи тврде да му је тај надимак савршено одговарао. Цар је дошао на лош глас пре свега због суровог разрачунавања са политичким противницима, руским бољарима, која је спроводила његова сурова гарда Опричници, предвођена једним од најпознатијих средњовековних убица, Маљутом Скуратовим. 

Колико год то парадоксално звучало суров цар је у то време био потребан Русији, јер је јака централна власт означила напредак. Сузбијен је католички утицај и напади Татара, освојен је Сибир, а територија Русије дупло се увећала. Постоје многа сведочанства да је владавина Ивана Грозног у почетку била берићетна и да је уживао огромну популарност, али да га је у познијим годинама власт одвела у чисто лудило што је резултирало и убиством његовог најстаријег сина.