Ода Његошу

      Једном сам уснио сан и у њему је био он, главом и брадом. Био је озбиљан, као на сликама. Петар Петровић.

Сећам се, јахао је коња, црне боје и зрачио је неком снагом, непојмивом у пролазности људског бића. Као да је имао поруку за нас... Не заборавите ко сте и шта сте...

Његове речи су тврд орах, али то не спречаве мале душе да се ломе око њих. Праве лажне нације, нове религије, клањају се идолима под наводним Његошевим плаштом. Био си сувише велики да би предвидео њих и мислио о њиховој пролазности, ти си са врха пиједастала на који си сам себе поставио својим непролазним делима видео више но ми смртници.  

Не постоји већи Србин од тебе, можда само теби раван, а и то је реткост. Не причам о величини стасом, нити о бусању у груди, но о истинском патриотизму, оном који греје душу. Жељи за слободом, да се буде свој на своме, да се поштују огњишта предака и иде напред са поносом.

Ниси хтео љубити ланце, презирао си ситне душе и људску пакост, дражи ти је био јунак од политичара, српски сељак од бечких дворјана, поља и ливаде но свила и кадифа. Дражи ти је био твој камен, но туђе злато и хтео си за тај камен своју последњу крвцу пролити, јер је био битан за твоје идеале.

Дао си нам Горски Вијенац да се њиме дичимо, дао си нам дело достојно Шекспира или Сервантеса, али дозволићете ми малу субјективност, писано чистијим срцем.

Био си, и остао велики. Био си, и остао Његош...

"Бескрајни, плави круг. У њему, звезда." Милош Црњански

26. септембра 1893. године рођен је српски писац Милош Црњански, изузетан стилиста, вероватно највећи "мађионичар речи" у српској литератури. Студирао је историју уметности у Бечу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду. 

У роману "Сеобе", чији је први део написао 1929. а други 1962, успео је да поетизује историјску визију инспирисану трагичним расејањем Срба - роман је велика историјска фреска и поема о лутању и беспућу. Трагика, љубав, страст и поетика, свега има код Црњанског онолико колико треба да буде.

Остала дела овог великана књижевности су романи "Дневник о Чарнојевићу", "Роман о Лондону", "Кап шпанске крви", "Код Хиперборејца", песме "Лирика Итаке", "Ламент над Београдом", новела "Прича о мушком", драме "Маска", "Конак", "Никола Тесла", путописи "Љубав у Тоскани", "Књига о Немачкој", "Наша небеса", "Наше плаже на Јадрану", "Бока Которска".

"Нада је највиши степен мудрости у људском животу... У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи... Ја видим да ће доћи једно боље стољеће. Оно увијек долази..."

Колац...

- Колац.

- Шта је то колац? 

- Комад дрвета. Са једне стране зашиљен.

- Зашиљен кажеш?

- Да. На њега је набијено 400 година наше историје.

- Цела једна епоха?

- Може се тако рећи.

- Зашто?

- Мислиш зашто баш колац или зашто цела епоха?

- Зашто толико времена?

- Због неслоге, раздора, злобе, пакости, зла,...

- А колац? Ко га је направио?

- То је већ теже питање. Ко то може рећи? То само Господ Бог зна. Одувек сам мислио да колац нису измислили људи, већ зли демони. Тако сам бар желео да верујем. Сада све више сумњам у то.

- Зашто баш колац?

- Добро питање. Ваљда зла коб. Ми смо имали колац. Неки су имали вешала, други су секли главе, трећи спаљивали људе на ломачи, а четврти разапињали људе на крст. Разапињање, черечење, откидање удова... Свуда је коришћено дрвеће. Није оно криво, већ људи. Они су га користили бездушно, из злих намера. Као да оно постоји на Земљи да би наудило, а не помогло људима. Тешко је рећи шта је од свих тих направа измишљених да нанесу бол најгоре. Не могу да тврдим за остало, али колац одузима људима достојанство. Замисли да нешто хладно, оштро и страно продире кроз тебе, а ти си немоћан да га зауставиш. Не размишљаш ни о чему другом, сем о болу, а он не пролази. Не пролази, све до самог краја. Када дође крај, заборавиш да си га и чекао.

- Причај ми још...

- Неки су правили справе за мучење. Права уметничка дела. Било је потребно пуно труда и знања да би биле справљене. Погледај например гиљотину, какав генијалан, а опет једноставан механизам. Колико је муке и рада потребно било да се направи нека боља ломача. Колац је лако направити. Узмеш комад дрвета и зашиљиш га. Можеш узети младо стабло или неку јачу грану. Може бити разних величина. Свака будала га може направити.

- Од дрвета велиш?

- Да. Дрво је бар у Србији увек било непресушан ресурс. Кад год је неко зажелео да направи колац, у близини би се нашао комад дрвета баш идеалан за то. Као клетва. 

Омаж највећем српском перу

Десило се да се поклопи исти датум, 13. март - 2014. године завршава се кампања за изборе, а 1975. умро је највећи српски писац и нобеловац Иво Андрић. Први датум вероватно нема никакво веће значење, јер наставља да се врти круг лажи, обмана и вређања иоле паметног и освешћеног човека од стране “српске политичке елите”. Други датум пак представља значајан дан, јер је Србија изгубила свог јединог нобеловца.

На први поглед та два догађаја немају везе, али зар није велики Андрић рекао “Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати.” Данас је тај дан, био је и јуче, и дан пре тога… То је наша реалност с којој се морамо изборити како знамо и умемо.

Да ли је Андрић био свевременски или ванвременски потпуно је свеједно, али никад јаснији није био лик Карађоза, злогласног управника Проклете Авлије (не живимо ли ми на неки чудан начин у некој сличној авлији?),или лик Рајке из Госпођице, ликови несреће и отуђења, несхваћене и одбачене, које је зло узело под своје.

Доћи ће и наше светло на крају тунела, надамо се, као и Андрићеви јунаци, а можда ћемо ипак схватити да наш тунел и није толико мрачан, да смо нашом снагом пробили прозоре и пустили сунчеву светлост у њега. Не смемо заборавити да “све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо”.

Хвала Вам за све господине Андрићу!

На крају, у мору генијалних цитата поделио бих овај са жељом да се не пронађемо у њему… :)

“Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.”