Чулност Вечитог Дербија

  Вечити дерби је више од утакмице између Црвене Звезде и Партизана. Дерби је традиција, страст, туга и радост. Дерби буди наша чула и држи нас свесним његовог трајања и величине.

Мирис Дербија

Мирис дербија осећате у тренутку када се пробудите. Тешко је то описати, али читав тај дан мирише на дерби. Отворите очи, мало одлежите у кревету и уживате, дубоко увучете ваздух ноздрвама. Ту је, осећате га, мирише другачије. Замишљате тај дан како ће изгледати, како ћете отићи на стадион, како ћете ући на трибине са вашом сабраћом и другарима, како ће терен изгледати зелено.

На трибинама ћете осећати мирис људи који чекају, осетићете наравно и алкохол, дуван и друга опојна средства, све је то део велике утакмице. Затим следи мирис благе паљевине, мирис бакљи и димова, па и онај јак мирис који је једва издржив. Након дима ваздух је тако чист, а терен поново тако зелен. Удахнете пуним плућима и осетите хук трибина.

Слух Дербија

Чујете дерби и много пре него што се приближите стадиону. Чује се у пекарама и на станици, док старији људи причају о неким старим, бољим временима и како су се некада играчи и навијачи поштовали и дружили. Било да идете возом, аутобусом или колима, свакако се чује песма – с радија, разгласа и наравно она из грла. Мени је увек воз остао некако посебан... крећеш за Београд, екипа је ту, све је гласно – прича, смех, песма. Улазимо у воз, певамо, шалимо се, опуштено је, али у исто време и напето, никад не знаш шта ће бити на следећој станици и ко ће ући.

Наравно у тим тренуцима нико не воли полицију. Ништа лепше ако им се онако „casual“ замаскиран промуваш и изађеш из масе. Нећеш да те воде као стоку на стадион, издвојио си се и хоћеш да уживаш у звуку Београда. Он је мало пригушен, као да се све помало притајило, трамваји и бусеви су мало тиши, сирене су стидљиве, а из даљине се чује навијачка песма. Прилазиш стадиону и онда хук постаје јачи, срећеш гомилу у црвено-белом (у мом случају) и идемо заједно, није битно да ли је Маракана (за мене ће увек бити Мара, уз дужно поштовање Рајку Митићу) или ЈНА (иста прича као и за Маракану), сви заједно у нову дерби авантуру.

На стадиону је већ класика, крећу пецкања, примиче се утакмица, а кад крене са „Пуне трибине“ и бакљадом... Е ту, баш тада, оставиш грло, у првих 5, 10 минута. Ту оставиш грло и онда ти буде лакше, ако је загрмело како треба, све ће бити у реду. Пева се целу утакмицу, радују се они, радујемо се ми, али се пева, нема стајања. Чујеш и осећаш...

Вид  Дербија

Некако се у дану дербију изоштри вид, почињеш да све видиш црно – црвено (не црно – бело, нисам се упецао). Или су они или ми. Или је трамвај наш, бус њихов, њихов такси, наша зграда... Воз је увек наш, да се разумемо!

Тако дође тренутак када играчи истрче на терен и ту се види разлика. Та црвена боја боде очи, па наша је бре. Борите се за тај дрес, натопите га знојем и прокрварите ако треба, црвено је борба и нека буде тако, спортски и поштено. У том тренутку све црно ти није драго. Није ти драг ни сиви тротоар, ни сиво небо. Чекаш црвено да се растрчи по терену, да крене ка северу, па пољуби те вољене трибине. Е то вреди видети...

Укус Дербија

О укусу дербија најбоље је причати после утакмице. Тада је или укус прелеп, а то је укус победе или је укус горак. Некако кад буде нерешено, као да нема укуса, као да си био негде а не знаш где ни зашто, истрошен си, а нешто ти фали.

Горак укус пораза никад не прија, посебно у дербију. Гадно је, бљутаво, хоћеш да што пре прође. Испираш га причом како наши ништа не ваљају, како треба мењати цео тим. Тренер нема појма, не боре, се не трче, не умеју... Онда буде мало лакше, али не пролази, посебно када крену прозивке из супротног табора то вече или следећи дан. Нема бежања, истрпи све и чекај следећи дерби, смисли одговор и не дај на себе и своје, буди прави и кад је тешко.

Ух... укус победе је много добар, као кад поједеш највећи специјалитет, али опет некако за нијансу слађе. Осећаш да је свет твој, све је некако лепше и шареније (да не кажем црвеније). Треба уживати тада и искусити победу у правом смислу. Колико год кратко то трајало, слатко ћемо га се сећати.

Додир Дербија

Креће са додиром дреса, мајице, шала. Он је црвено или црно бео, али није то једина његова снага, он има своју историју. Он има заједничку причу са тобом, свашта сте заједно проживели. Облачиш свог верног друга и идемо даље. Срећеш се са познатима, тапшеш их, грлиш. Онда на трибини је тај додир, на Северу је увек пуно, увек се гураш за твоје место. Нема ту напетости, као у градском превозу, овде се сви поштују и свако ће ти пре помоћи. Сви заједно тако нагурани, чините целину, синергију и тако и треба да буде.

Када дамо гол, грлиш се, скачеш, летиш. То је онај најлепши додир дербија. Додирне те тај гол, и тебе и ту масу, ту целину. Сви сте осетили додир среће који само дерби може изазвати.

Шесто чуло Дербија

Тешко је било описати сва претходна чула, али ово последње, невидљиво и недокучиво, се не може никако описати! Једноставно то је дерби, и то вечити, нема краја, вртеће се са нама и без нас, а нама остаје да патимо или уживамо у његовој јединственој чулности.

Обреновачки јастребови јачи од поплава!

     Мај 2014. године, водена стихија поплавила је Обреновац и околна места. Људи су евакуисани, имовина је страдала, куће, станови, возила... Читаве успомене и најразличитије приче из детињства, младости и живота односила је вода. Чак и у том тренутку, поред све муке која их је задесила, група од четрдесетак момака и десетак девојака размишљала је о томе да ли ће и када поново заиграти свој омиљени спорт...

Када се неко врати и изађе јачи из скоро немогуће ситуације каже се „уздигао се као феникс из пепела“. Феникс је митолошка ватрена птица која обнавља свој животни циклус и поново се рађа из пепела након што изгори у ватри. У Обреновцу се десило нешто слично, а из поплава су се, уместо феникса, поново родили јастребови. Но, кренимо причу испочетка...

Клуб америчког фудбала Обреновац Hawks (Јастребови) основан је крајем фебруара 2013. године, што га чини једним од најмлађих клубова у Србији. Mеђутим, историја клуба је, иако кратка, до сада била доста бурна.

Све је кренуло по плану. У првој години постојања, Обреновчани су имали две селекције које су се такмичиле у званичним такмичењима, флег (дечаци до 16 година старости) и женску селекцију. Сениорски тим је искуство стицао кроз пријатељске сусрете. Прва утакмица и прва забележена победа била је против Бора у мају, а већ у јуну одиграна је и прва међународна утакмица у Сарајеву, против домаћих Spartans-a, која је завршена без победника (резултат 16:16). Уследило је и учешће на Балканском арена турниру у Бугарској, где су Hawks-i освојили треће место.

Онда, десиле су се поплаве. У неколико дана “јастребови” су остали без више од 50% клупске опреме, која је неопходна за бављење овим спортом. Дресове, панталонице, копачке, штитнике... све су то однеле бујице. Читајући ово, можда ћете се запитати да ли је све ово битно, кога брига за тамо неку опрему и дресове у тренуцима када се све распада? Филип Јовановић, један од оснивача, председник и играч клуба рекао ми је да јесте…

“Без обзира на све што се дешавало, сви смо мислили о клубу и америчком фудбалу. Већини играча је вода ушла у куће и станове, шесторици се кућа срушила. Један момак је у евакуацији хеликоптером са собом понео само један ранац, пед и кацигу! У тренутку када сам евакуисан из Обреновца звао сам играче да видим коме шта треба да се помогне, да ли им треба храна, одећа, лекови…, али већина ми је рекла да жели да настави са тренинзима!”

У поплављени Обреновац наравно није било могуће ни да се уђе, а камоли да се тренира, али је Савез америчког фудбала на челу са Радетом Ракочевићем обезбедио терен са вештачком травом у Београду (на Ади Циганлији) за тренирање, као и нову гарнитуру дресова. Тако су само неколико дана од катастрофе која их је задесила, са потпуном неизвешношћу шта ће се дешавати са њиховим животима, момци и девојке из Обреновца три пута недељно истрчавали на терен и тренирали амерички фудбал. Можда је то био неки вентил, а можда једноставно они превише воле овај спорт, који и јесте део њих и њихових живота, што ми је испричао и један од капитена и лидера тима, Стефан Љумовић...

"У среду 14. маја смо одрадили припремни тренинг за утакмицу са Ваљевом, а у четвртак су ствари у Обреновцу већ биле озбиљне. Ми играчи смо били у сталном међусобном контакту и разговарали о томе да ли је некоме потребна помоћ, где је критично, али и о детаљима везаним за утакмици у недељу. У току ноћи смо се срели недалеко од центра града, где смо пунили џакове, и правили последњу брану воденој стихији, али је у раним јутарњим часовима град већ био под водом. 

Након недељу дана, први пут сам се срео са саиграчима, на терену са вештачком травом на Ади Циганлији. Тренирали су! Ниједног тренутка нисмо помишљали да одустанемо од америчког фудбала! Већ у августу смо окупили женски тим и изразили спремност да их пријавимо за такмичење, а њихова одлучност нам је дала невероватну снагу и мотив. Обреновац ће и даље бити град америчког фудбала!"

Када неко има воље, све је могуће, па и да се Обреновац Hawks-i потпуно опораве и за наредну сезону пријаве све три селекције за такмичење. Помогли су Савез америчког фудбала Србије (СААФ), неки клубови, а посебно Пожаревац Пастуви (одигран је хуманитарни меч у коме су прикупљена значајна срества за једну обреновачку школу), као и судијска организација, али највећи терет поднели су играчи, плаћајући много тога из свог џепа. Сваки динар је био потребан за обнову, али увек ће се одвојити и нека пара за спорт који воле и добро је што је тако, јер тим није групица људи која се скупила насумично, тим је колектив где сви дишу као један, подмећу раме и главу за друга и заједно се радују добром пасу или обарању. Тим су заједничке литре проливеног зноја на тренинзима, ударци и бол, туга и радост, све то се не напушта тако лако! 

Завршни утисци са Балкан Боула

          Протекле суботе одржан је Балкан Боул, по много чему први и јединствен. Први пут је Српска асоцијација америчког фудбала организовала међународни турнир оваквог формата, са учесницима из четири државе, први пут су наступиле флег репретентације Србије - дечаци старости до шеснаест године и женска селекција, забележене су и прве, историјске победе и трофеји. По много чему први, овај турнир, као и селекције, свакако треба да служе као камен темељац развоја америчког фудбала у Србији.

Флег турнири су у Србији почели спорадично да се одржавају од 2007. године. Након седам година проласка различитих генерација кроз различите системе и такмичења, добили смо могућност да наградимо најбоље кроз позив у националну селекцију. Почетак ове лепе приче, иако је сама селекција играча почела доста раније, је био на припремама на Копаонику, где су момци и девојке показали сјајну одговорност, посвећеност и жељу за радом. 

На самим припремама није много рађено на индивидуалној техници, одличан посао су урадили тренери у клубовима, задатак нас тренера на кампу био је да направимо тим. Учили смо их тимским вредностима, да буду групу за пример, да у сваком тренутку и на сваком месту представљају Србију на прави начин. Потенцијални проблем представљало је то што се у неким клубовима инсистира на дисциплини и строгом придржавању плејбука, док се у другим развија креативност, индивидуалност и импровизација. Изазов је био наћи неку средину, како би сви дали допринос тиму, а то није био лак задатак с обзиром на шаблоне тренирања и размишљања који су играчи донели из клубова. Међутим, сам турнир је показао да смо успели у томе, били смо компактан и дисциплинован тим, у коме су креативци дошли до изражаја.

Сам турнир донео је одличну игру наших момака, о игри одбране сведочи податак да је у две утакмице противнике задржала без поена, док су цео турнир примили свега три тачдуана. Напад је такође одиграо своју улогу и репрезентација Србија је била најефикаснија на турниру. Репрезентација Бугарске је на турниру купила симпатије свих, јер су момци иако су тек у скорије време формирани као селекција, приказали сјајну борбеност и креативност. Код обе екипе из Словеније виђена је одлична тимска уиграност и индивидуални квалитет неколико играча који су заиста искакали, тако да са такмичарске стране остаје жал што није направљена једна селекција која би се супроставила нашој, јер свакако појединци тима из Домжала заслужују да игарју у националној селекцији.

На женском турниру доминирала је екипа из Трста. Италијанске су све одушевиле својом уиграношћу и иновативним формацијама и акцијама до сада невиђеним у Србији, тако да се доста тога могло научити од њих. Просто тим је функционисао као швајцарски сат, посебно у нападу, и морам признати да је виђен неки нови, виши ниво флега, који ће и код нас свакако доћи с годинама. Српска женска репрезентација атлетски је свакако могла да парира било којој екипи, међутим из објективних разлога није било довољно времена да се уиграју неке ствари, посебно у нападу, како би се равноправно парирало Италијанкама. Одбрана је функционисала заиста добро, девојке су одлично играле позиционо, међутим у другим полувременима утакмица са Италијанкама долазило је до разумљивог пада, јер је тешко било одржати ниво и темпо игре које су диктирале играчице из Трста. Екипа Тигерс из Домажала приказала је иновативну игру, али с обзиром да нису имале пуно играчица и имале су пех са повредама, брзо је долазило до замора и пада у игри што је резултовало поразима.

Уместо закључка могу само рећи да смо на правом путу, то је овај Балкан Боул и доказао. Савет клубовима и тренерима је да флег ипак посматрају као игру, јер он то буквално и јесте. Наравно да је дисциплина добра у одређеном обиму, међутим не треба гушити креативност, нити одбацити неке нове системе и решења ако се момци и девојке осећају добро док их играју. Флег фудбал не треба посматрати само као прилив нових играча за јуниорску и касније сениорску селекцију, већ као увођење система вредности и формирање деце као личности и усмеравање на прави развој, и у физичком и у психичком смислу. Ова лепа прича са репрезентацијама, као валоризацијом квалитета и труда, свакако може дати нови мотив деци да се баве овим лепим спортом.  

Неки нови клинци за мајку Србију!

      Нажалост, овде у Србији се мало пажње посвећује талентованој деци, а заслужили су да се о њима прича. Математичари, физичари, спортисти, сви они. Испричаћу Вам једну кратку причу о двадесет изузетних момака, лепу причу која још траје...

Имао сам срећу да као њихов вршњак, када сам имао шеснаест година, уђем у причу америчког фудбала у Србији, а исто тако имам велику срећу и задовољство, да као члан стручног штаба, уз уважене колеге Дарка и Виктора, будем у првој флег репрезентацији Србије (дечаци до шеснаест година) у историји. Као што рече наш вођа и доајен овог спорта у Србији, Дарко Штаблер, "водили смо се унапред одређеним критеријумима, а то су пре свега поседовање основа спортског и "кућног" васпитања".

Заиста, када смо почели припреме на Копаонику, изненадила нас је невероватна посвећеност и васпитање ових момака. Да, знам да се сви мање или више "згражавамо" оним што ради омладина, говоримо како је другачије било у наше време, ма које то време било, али кроз генерације принцип је исти - руже могу да зарасту у коров, али их треба ослободити и дати им шансу да процветају. Ми ове момке, за тих пет дана на кампу нисмо много учили фудбалу, јер су сјајан посао урадили тренери у клубовима, учили смо их како да буду група за пример, светли представници Србије у свако време и на сваком месту, стари српски витезови и фер плеј играчи.

У недељу 23. новембра у Новом Саду игра се турнир на коме ће уз нашу репрезентацију наступати и момци из Словеније и Бугарске. Биће то први наступ ове младе селекције Србије, али момци неће имати страх, играће као витезови, јер они то заиста већ јесу, упркос годинама. Позивам све којима је амерички фудбал у крви, да дођу и подрже ове момке, они  су то заслужили.

Ово је двадесет величанствених онако како их ја знам: Капитен Сев, лидер у игри и ван ње, Игуман филозоф који лови лопте, Протић МВП, брз као муња, Лаза камиказа, опасан с обе стране лопте, Славковић, Брадић и Матија, тихи, али убитачни трио, Гаги за кога нема изгубљене лопте, Урош и двојица Лука, момци за пример, незаустављиви Шоми, Тута, први кад треба да се узме лопта или реч, Катић, ћути и кида, Филе, довољно је рећи Филе, несташни али наш Слоба, Даре велики филозоф ове игре, вредни Жиле и методични Спале и на крају наравно Господар Ендзоне. :)

За крај, ради формалности, ево и имена која ће надамо се достојно представљати Србију у наредним годинама, што на терену, што ван њега: Лазар Славковић, Филип Брадић, Матија Драгојловић, Лука Михајловић (Краљево Ројал Краунс), Небојша Протић, Андрeја Стевановић, Лазар Стојанов (Чачак Анђеоски ратници), Давид Јевремовић, Драган Палочевић (Јагодина Блек Хорнетс), Урош Илић (Пирот Витезови), Лука Пајић (Јагодина Келти), Милош Стоимировић (Пожаревац Пастуви), Димитриј Јонев (Београд Вукови), Милош Катић (Инђија Индианс), Филип Митровић, Слободан Јовановић, Дарко Стевић (Сирмиум Легионари), Алекса Живановић, Стефан Спасић (Панчево Пантери) и Лука Матић (Младеновац Форестлендерс).

5 разлога зашто не пропустити финале плеј-офа српске лиге америчког фудбала

Више волите Београд или Крагујевац, Вукове или Вепрове, срце Шумадије или ушће Саве у Данав, бордо-златну или црну? Какав год био одговор, дођите на Аду у суботу од 15 часова и покажите то, јер ће на терен истрчати силни оклопници без мане и страха да испишу нову славну страницу америчког фудбала... Овако би можда утакмицу најавио наш познати спортски коментатор Аца Стојановић, ја ћу је ипак најавити нешто другачије...

Све је почело првим Serbian Bowl-ом, 7. новембра 2004., када су исти ривали одлучивали о првом шампиону Србије. Скоро 10 година касније - иста мета, исто одстојање, Вукови Београд против Дивљих Вепрова из Крагујевца. Зашто доћи на утакмицу?

1. Видећете најбоље што амерички фудбал у Србији има – част свим играчима из осталих клубова, али највише репрезентативаца Србије игра управо у ова два клуба. Иако се међусобно свакако добро познају, на терену се неће штедети.

2. За трофеј више – Вукови за сада у витринама имају 6 трофеја намењених шампиону Србије, Вепрови 5 (две сезоне су се тимови такмичили у одвојеним савезима) – да ли ће се Београђани одлепити или Крагујевчани изједначити, видећемо у суботу.

3. Неизвесност – ове године игране су две утакмице, у Београду је било 17:16 за Вукове, у Крагујевцу 30:24 за Вепрове, оба меча су била неизвесна, посебно онај на Ади, који је одлучила буквално последња акција на мечу. Не постоји ни један разлог да у суботу буде другачије, свака ситница ће одлучивати победника.

4. Леп дан на Ади – има ли лепшег места за одигравање утакмице? Према свим најавама дан ће бити сунчан, провозајте се или прошетајте до најпопуларнијег београдског купалишта, одгледајте занимљив меч, после се окупајте у Савском језеру или уживајте у неком од кафића на обали. Carpe diem.

5. Научите шта значи амерички фудбал – адреналин, брзина, снага, техника, надмудривање, навијање, фер-плеј и дружење – све на једном месту.

Немојте да вас мрзи, дођите на терен на Ади, по неписаном правилу ближа трибина је резервисана за навијаче Вукова, даља за навијаче Вепрова, сместите се вођени оним што је написано у првом пасусу овог текста или вођени сопственим нахођењем и уживајте у спектаклу, нећете зажалити.

Недеља кад је отиш'о Лонче...

22. јун 2014., терен 25. мај у Сремској Митровици, играо се бараж меч за попуну Суперлиге између Легионара и Краљевских Круна из Краљева. Важан меч за обе екипе, а важан меч и за амерички фудбал у Србији, јер од овог спорта се опрашта легенда, ратник, борац, витез, велики човек - Зоран Лончаревић. То је момак који је био најбољи играч прве утакмице репрезентације Србије против Словеније, али заслужује да буде упамћен још по много чему.

12 година раније када смо почели да долазимо на тренинге Легионара, првог тима америчког фудбала у Србији, тамо се издвајао један момак, јак, брз и увек спреман за добру шалу. Када смо се делили у две екипе, Лонче је увек први биран, без изузетка! Свако га је хтео у својој екипи. После, када смо кренули озбиљније да тренирамо, он је био тај који нас је све мотивисао, који је држао екипу и својим примером показивао како треба. 

Када су почеле утакмице, уздали смо се у њега. Говорили смо, „они имају тог и тог, много су добри играчи, али ми имамо Лончета“. Сваки пут је био ту да узме јард више и сваки пут је био ту да каже шта треба. Чак и када нападу није ишло ништа од руке, чак и када нису успевали да освоје јард, Лонче је увек кидао, увек је давао све од себе.

Једном приликом губили смо 30ак разлике, крај утакмице је био близу, ником се више није играло. Враћамо кик после ко зна ког примљеног тачдауна, састављају ме три противничка играча и остајем да лежим, не зато што ме боли, већ што немам воље. Дижем поглед и видим око мене саиграче спуштених глава. Сви до једног. Неко притрчава од ко зна одакле и пружа руку. „Идемо брате, идемо даље“, а ко други него Лонче? Знате шта је сигурно? Он би исто то урадио и за противничког играча и урадио је милион пута. На терену увек био и остао господин и витез.

Трајаће Легионари сигурно још много, много година, играће се амерички фудбал у Србији, биће много бржих и јачих од Зорана, руку на срце већ их је и било, али ова и генерације које долазе морају да знају – један је Лонче, ко је имао част да игра с њим, као и они што су играли против њега знају зашто!  

На крају ове кратке приче, треба рећи још и то да су Легионари победили и вратили се тамо где им је и место као најстаријем клубу америчког фудбала. Лонче је поене уписао и на овом мечу, као и на безброј до сада. Али много је битније шта је овај момак исписао за амерички фудбал, а исписао је страну витештва, фер плеја и невероватне снаге, али не сирове, већ снаге духа! Зоране, била је част играти уз тебе.

Tимови који су шокирали свет

Актуелан је велики успех Костарике на СП у Бразилу, која је шокирала свет освојивши прво место у групи у конкуренцији Италије, Енглеске и Уругваја. На светским првенствима у фудбалу било је много изненађења и шокова, ово су по мени пет најнеочекиванијих успеха репрезентација на СП...

5. Алжир је на СП 1982. допутовао као потпуна непознаница, али се лепо представио главним фаворитима Немцима, на дебију – било је 2:1 за Алжир! Уследио је пораз од Аустрије и победа против Чилеа, очекивало би се да симпатични африканци прођу у други круг са 4 бода, међутим ова прича нема срећан крај. Последњи меч у групи играли су Немачка и Аустрија и једини резултат који би елиминисао Алжирце био је 1:0 за Немце. Погађате, било је 1:0, а Аустријанци се баш и нису нешто трудили да дођу до гола. Још једна неправда са спортских терена.

4. Ова прича почиње у квалификацијама за светско првенство 1994. године када су Бугари невероватним голом у надокнади времена шокирали Француце и Парк Принчева и оверили карту за СП. На старту светског првенства у САД дружина препознатљива по симпатичним фризурама испрашена је од Нигерије резултатом 3:0. Флеке су извађене против нејаких Грка, а за пласман у осмину финала Бугарима је требала победа против Аргентине, до које су дошли без већих проблема, било је 2:0.

У осмини финала савладан је Мексико, а у четвртфиналу одигран је сјајан меч са Немцима. Повели су панцери голом Матеуса, али Стоичков и Лечков су преокренули резултат и направили чудо. Ту је био крај, Италија је била боља у полуфиналу, а Шведска у мечу за треће место, ипак издање Бугара на овом СП је остало добро упамћено.

3. Северна Кореја је на СП 1966. године дошла као тотални аутсајдер, кога су сви очекивали да испрате са пуно голова у мрежи. Међутим, десило се то да Кореанци у групи савладају једног од фаворита Италију и прођу у четвртфинале где их је чекао страшни Португал, предвођен Еузебијом, најбољим играчем света у том тренутку. Северна Кореја се није уплашила, повела је 3:0, али су Португалци ре ирали невероватан преокрет и победили са 5:3 спречивши нову сензацију.

2. Репрезентација Камеруна се 1990. године у Италији нашла у групи смрти, са Аргентином, Румунијом и СССР-ом. Није се знали ко ће бити на ком од прва три места, али последње је по свим прогнозама било резервисано за африканце. Прва утакмица и шок – актуелни првак света Аргентина поражена је са 1:0, а потом пада и изузетно јака Румунија. У утакмици потпуно небитној за Камерунце, јер су већ обезбедили прво место, уследио је убедљив пораз од СССР-а.

У осмини финала права посластица – с једне стране Роже Мила и другови, с друге Игита, Валдерама и живописна колумбијска дружина. Епилог, победа Камеруна од 2:1. А онда легендарно четвртфинале са Енглеском, 2:2 на крају, али уморни Камерунци падају у продужетку и бивају елиминисани. Ово је било сасвим сигурно најбоље издање афричких репрезентација на свим светским првенствима.

1. Спектакл за крај. Можда из овог угла не изгледа као толико изненађење што је Уругвај освојио Светско првенство 1950. године, али ово је било право спортско чудо, које се десило под специфичним околностима. Уругвај је требао да буде у групи са Боливијом, Шкотском и Турском, међутим Турци и Шкоти су у последњем тренутку отказали учешће. Остао је да се одигра само меч са Боливијом и ту су Уруси били убедљиви – 8:0.

Такмичење за трофеј било је специфично. Победници четири групе међусобно су формирали нову групу у којој је свако играо са сваким у борби за трофеј, није било полуфинала и финала. Прва утакмица коју је Уругвај играо била је против Шпаније, било је 2:2. У другој утакмици против Шведске била је неопходна победа, а Швеђани су до 77. минута водили са 2:1. Уругвајци головима Мигеза ипак стижу до тријумфа, који има је давао мале шансе за велики тријумф, али шанса је постојала.

Одлучујући меч против Бразила у коме је домаћину био довољан и бод за титулу Светског првака, 200 хиљада људи на Маракани, узаврела атмосфера... Бразил је повео почетком другог полувремена, славље на трибинама је већ почело, а онда шок. Уругвај је најпре изједначио, а онда голом Гигие 10 минута пре краја срушио Кариоке. Давид је победио Голијата у најтежим могућим условима.

Остаје нам да заједно уживамо у следећим изненађењима... :)

Сећам се тог 29. маја...

   Памтим мало тога из периода када сам имао пет година. Међутим, памтим добро тај залет, тај тренутак када се мрежа цепа и легендарни усклик Милојка Пантића "Црвена звезда је шампион Европе, Црвена звезда је победник Купа европских шампиона, највећи успех југословенског клупског фудбала! Дарко,Дарко,Дарко, златна копачка Црвене звезде, позлатила је наш црвено-бели тим...". 

Да, Дарко Панчев извео је тај пенал и одвео нас на кров Европе. Прошло је 23 године. Памтим тај тренутак иако сам га видео још хиљаду пута, толико да више не знам ни да ли је био стваран или део легенде, која је исписана 29. маја 1991. године на стадиону Свети Никола у Барију.

Прошло је 23 године, "пролазе године моје, ја чекам титуле твоје" како иде песма навијача Звезде и све смо мање сигурни да то икада може да се понови. Сада, када су за нас велесила петопласирани тим из Украјине, Пољске или Чешке, да не причамо о тимовима из најјачих лига, готово митски делује чињеница да је Црвена Звезда у двомечу избацила моћни минхенски Бајерн. Поред Бавараца, падали су Грасхоперс, Глазгов Ренџерс, Динамо Дрезден и на крају Олимпик из Марсеља, који ће две године касније освојити трофеј Лиге шампиона.

Дика на голу, непролазни Најдовски, Маровић и Шабанаџовић, сталожени Белодедић, вредни Југовић, храбри Михајловић, продорни Просинечки, луцидни Дејо Савићевић и убојити Панчев и Бинић. То је та екипа, која у Барију није могла да изгуби!

Јесте, није добро живети у прошлости. Јесте, треба се окренути будућности, која баш и не делује толико светло. Ипак, успомене нам нико не може одузети, били смо прваци Европе и то ће остати заувек упамћено. Ти Звездо добро знај да увек ту сам ја и да ћемо се и даље радовати и туговати заједно.

О једном лудом спорту и лудим људима

   

     Обећао сам пре скоро десет година једном саиграчу да ћу написати текст о америчком фудбалу. Не знам зашто ми је толико требало, вероватно нисам био заинтересован за тако нешто, нити сам могао да сагледам ствари добро док сам играо, али сада су ми ствари мало јасније и можда је прави тренутак. :)

     Бандажираш колена, лактове, обавезно скочне зглобове. Навучеш копачке или патике и док везујеш пертле нешто те вуче, једва чекаш да изађеш на терен. Свеједно је да ли је паркет, трава или вештачка подлога. Свеједно је да ли си на ливади са пет ортака или излазиш на терен пред важну текму са тридесет саиграча. Једва чекаш да крене...

     Чекам те. Јачи си, већи, бржи, али нећеш проћи. Подметнућу руку, тело и главу, али проћи нећеш. Можда и хоћеш, али ти нећу олакшати. Чак и ако ме прегазиш, устаћу и спремићу се за следећу акцију, али о томе сада не размишљам. Размишљам како нећеш проћи.

     Трчим ка теби. Јачи си, већи, ломиш кости да све пуца али ја нећу стати. Идем право на тебе. Можда ћеш ме зауставити, али борићу се за сваки јард. Већи си, али померићу те с места. Јачи си, али ти лопту нећу дати макар ме прегазио.

     Како објаснити некоме са стране тај феномен. Те тренутке када те после утакмице сваки део тела боли, да имаш тек толико снаге да изађеш напоље и попијеш пиво с ортацима, истим онима с којима си заједно крварио на терену. Попијеш најслађе пиво у животу и препривачаш у недоглед сваки детаљ с текме. Не, то не можеш објаснити неком ко то није доживео.

     Још теже неком можеш објаснити какав је осећај после ударца кацигом, када се у једном моменту све зацрни, а ти одмах потом отрчиш на своје место и спремаш се за следећу акцију, за следећи ударац.  Када ти се врти у глави и не знаш где се налазиш, а једино што ти је битно је да ли си зауставио противника или да ли си освојио нови даун.

    Када те питају зашто се ломаташ за глупу јајасту лопту или за тамо неку линију на терену, немој се трудити да објасниш. Ти који те питају не знају за твој тим, за литре зноја које сте заједно пролили, за пожртвовање, за ортака који је подметнуо раме или главу због тебе.

     Овај спорт није за шминкере, позере и слабе. Било је и њих али нису дуго издржали. Играли су амерички фудбал и мали и мршави, и дебели и спори, и болесни и повређени, али сви су они имали и имају срце. Сви су они борци и зато према њима можеш осећати само поштовање. Када противник лежи на земљи, пружити му руку или честитати бољем после утакмице, то је све што можеш да учиниш.

     На крају, дође неки пут моменат да се запиташ "шта ће мени ово?". Нема пара нити ћу се од овога обогатити, нисам популаран нити ћу постати, има јачих, већих, бржих, због спорта имам проблема са родитељима, девојком или женом... Када ти прођу сва та питања кроз главу, сети се онога - "У животу није важно колико си пута пао, већ колико си пута устао!", а онда се сети колико си пута у америчком фудбалу пао... много... Сваки пут си устао! Шта је амерички фудбал, него живот у малом...