Бунт као Принцип!

28. априла 1918. године, у чешком затвору Терезину умро је Гаврило Принцип. Имао је свега 24 године и 40 килограма...

Као да то није довољно лоше, некако све у животу и смрти Гаврила Принципа је трагично. Довољна је илустрација да је рођен је у месту Обљај, у западној Херцеговини, где су припадници регуларне хрватске војске 1995. потпуно уништили и спалили његову родну кућа, која је била уређена као мали музеј. Спаливши кућу и музеј, они који би се вероватно, ститинак година раније, поносили и аустроугарском чизмом, нису уништили и успомену на њега и његов бунт.

Све се чешће чују дискусије да ли је Гаврило Принцип био херој или терориста. Хајде да мало размислимо о томе...

Аустријска управа у Босни трајала је 40 година, током којих је власт из Беча систематски сејала мржњу између народа, водећи се оном старом изреком „завади па владај“. Последице те политике виделе су се и 1941. и 1991. Кажу стари да нису ни Турци били добри, али да су Аустријанци показали да увек постоји веће зло.

Народ је угњетаван, таворио је у сиромаштву, а жеља за слободом била је све јача. Она је експлодирала формирањем Младе Босне, групе коју си чинили голобради младићи, интелектуалци, чија су дела водили идеали. Та Млада Босна спровела је егзекуцију чувеног Франца Фердинанда, она је покренула лавину догађаја, који би се десили са тим убиством или без њега. Зато не кривите Сарајевски атентат за Велики Рат, већ тежњу Немаца и њима сродних за доминацијом. Сарајевски атентат је одјек бунта, пуцањ слободе и јаук потлачених који се чуо далеко.

Толико. Принцип је био терориста колико и Милош Обилић, који је убио Мурата или Карађорђе који је ослободио Србију од четири дахије.

Како онда смеју да тог младића прогласе терористом, с којим правом? Може им се – као што им се могло да нападну Србе 1914., 1941., 1991 и 1999. Вероватно ће у неком немачком уџбенику (ако већ није) писати да је Принцип био терориста који је мирољубиву Аутроугарску потакао на напад на варварску Србију, а потом и засејао клицу национал-социјализма међу невини немачки народ.


Наравно, нећемо им веровати, нека пишу шта хоће. Историју пишу победници, али гле чуда, они (а зна се ко су они) нису победили. Победио је бунт.

Тицанова буна - Када се Срем затресе...

    Сремци важе за мирне, благе и трпељиве људе. У суштини то јесте тачно, међутим када их неко малтретира и трпељиви Сремци могу да покажу зубе. 3. априла 1807. године готово голоруки сељаци макар на десет дана уздрмали су моћно царство.

    Замислите ситуацију – прва половина 1807. године, у Србији букти устанак, а устаници нижу све саме победе – Мишар, Иванковац, Делиград, ослобођен је Београд... Устаничком Србијом шири се талас ослобођења, а сви Срби, посебно они у расејању, маштају о слободи и уједињењу. Срби у Срему живе тешким животом, под чизмом Аустријског царства. На периферији царства, народ је далеко од цара и Беча, али је под влашћу бахатог племства, које је сељаке посматрало као стоку и њихових сурових надзорника, који су отимали од сељака муком стечено и направљено.

    Живи се у јаду и беди, народ је сиромашан и угажен, а само да се погледа преко Саве, на двеста метара је слободна Србија. Морало је да пукне. Десило се то у Вогњу 3. априла када је сеоски старешина Теодор Аврамовић Вогањац позвао људе на устанак, а они се одазвали брзо и сложно. Око петнаест хиљада сељака из око педесет сремачких села кренуло је против својих душмана.

     Међу устаницима се посебно истицао прекаљени ратник Теодор Аврамовић Тицан, родом из села Јазак, који је жариште устанка пренео на Фрушку Гору, а у Врднику, пред манастиром Раваница било је седиште вођа устанка. По Тицану је касније и устанак добио име, мада подједнаке заслуге за њега има и његов имењак Вогањац.

     Нажалост, ова прича није имала срећан крај, устанак је брзо угашен, 14. априла, јер је Аустрија послала читаву армију да се обрачуна са „куком и мотиком“. Тицан је ухваћен 9. априла и после неуспешног покушаја бега кажњен суровом смрћу, након мучења и черечења, за пример осталима. Срећом, пошто су у току били Наполеонови ратови и Први Српски устанак, власти су биле благе према осталим учесницима, који су амнестирани.

     Сељаци су ипак успели нешто, чуо се њихов глас. Три године након устанка власти су приморали локалне велепоседнике да поштују прописе који су регулисали однос кметова и феудалаца (Урбаре) и омогућиле већу слободу и бољи положај сељака. Потомци сремских сељака ће нешто више од сто година касније ипак дочекати ослобођење.