Чулност Вечитог Дербија

  Вечити дерби је више од утакмице између Црвене Звезде и Партизана. Дерби је традиција, страст, туга и радост. Дерби буди наша чула и држи нас свесним његовог трајања и величине.

Мирис Дербија

Мирис дербија осећате у тренутку када се пробудите. Тешко је то описати, али читав тај дан мирише на дерби. Отворите очи, мало одлежите у кревету и уживате, дубоко увучете ваздух ноздрвама. Ту је, осећате га, мирише другачије. Замишљате тај дан како ће изгледати, како ћете отићи на стадион, како ћете ући на трибине са вашом сабраћом и другарима, како ће терен изгледати зелено.

На трибинама ћете осећати мирис људи који чекају, осетићете наравно и алкохол, дуван и друга опојна средства, све је то део велике утакмице. Затим следи мирис благе паљевине, мирис бакљи и димова, па и онај јак мирис који је једва издржив. Након дима ваздух је тако чист, а терен поново тако зелен. Удахнете пуним плућима и осетите хук трибина.

Слух Дербија

Чујете дерби и много пре него што се приближите стадиону. Чује се у пекарама и на станици, док старији људи причају о неким старим, бољим временима и како су се некада играчи и навијачи поштовали и дружили. Било да идете возом, аутобусом или колима, свакако се чује песма – с радија, разгласа и наравно она из грла. Мени је увек воз остао некако посебан... крећеш за Београд, екипа је ту, све је гласно – прича, смех, песма. Улазимо у воз, певамо, шалимо се, опуштено је, али у исто време и напето, никад не знаш шта ће бити на следећој станици и ко ће ући.

Наравно у тим тренуцима нико не воли полицију. Ништа лепше ако им се онако „casual“ замаскиран промуваш и изађеш из масе. Нећеш да те воде као стоку на стадион, издвојио си се и хоћеш да уживаш у звуку Београда. Он је мало пригушен, као да се све помало притајило, трамваји и бусеви су мало тиши, сирене су стидљиве, а из даљине се чује навијачка песма. Прилазиш стадиону и онда хук постаје јачи, срећеш гомилу у црвено-белом (у мом случају) и идемо заједно, није битно да ли је Маракана (за мене ће увек бити Мара, уз дужно поштовање Рајку Митићу) или ЈНА (иста прича као и за Маракану), сви заједно у нову дерби авантуру.

На стадиону је већ класика, крећу пецкања, примиче се утакмица, а кад крене са „Пуне трибине“ и бакљадом... Е ту, баш тада, оставиш грло, у првих 5, 10 минута. Ту оставиш грло и онда ти буде лакше, ако је загрмело како треба, све ће бити у реду. Пева се целу утакмицу, радују се они, радујемо се ми, али се пева, нема стајања. Чујеш и осећаш...

Вид  Дербија

Некако се у дану дербију изоштри вид, почињеш да све видиш црно – црвено (не црно – бело, нисам се упецао). Или су они или ми. Или је трамвај наш, бус њихов, њихов такси, наша зграда... Воз је увек наш, да се разумемо!

Тако дође тренутак када играчи истрче на терен и ту се види разлика. Та црвена боја боде очи, па наша је бре. Борите се за тај дрес, натопите га знојем и прокрварите ако треба, црвено је борба и нека буде тако, спортски и поштено. У том тренутку све црно ти није драго. Није ти драг ни сиви тротоар, ни сиво небо. Чекаш црвено да се растрчи по терену, да крене ка северу, па пољуби те вољене трибине. Е то вреди видети...

Укус Дербија

О укусу дербија најбоље је причати после утакмице. Тада је или укус прелеп, а то је укус победе или је укус горак. Некако кад буде нерешено, као да нема укуса, као да си био негде а не знаш где ни зашто, истрошен си, а нешто ти фали.

Горак укус пораза никад не прија, посебно у дербију. Гадно је, бљутаво, хоћеш да што пре прође. Испираш га причом како наши ништа не ваљају, како треба мењати цео тим. Тренер нема појма, не боре, се не трче, не умеју... Онда буде мало лакше, али не пролази, посебно када крену прозивке из супротног табора то вече или следећи дан. Нема бежања, истрпи све и чекај следећи дерби, смисли одговор и не дај на себе и своје, буди прави и кад је тешко.

Ух... укус победе је много добар, као кад поједеш највећи специјалитет, али опет некако за нијансу слађе. Осећаш да је свет твој, све је некако лепше и шареније (да не кажем црвеније). Треба уживати тада и искусити победу у правом смислу. Колико год кратко то трајало, слатко ћемо га се сећати.

Додир Дербија

Креће са додиром дреса, мајице, шала. Он је црвено или црно бео, али није то једина његова снага, он има своју историју. Он има заједничку причу са тобом, свашта сте заједно проживели. Облачиш свог верног друга и идемо даље. Срећеш се са познатима, тапшеш их, грлиш. Онда на трибини је тај додир, на Северу је увек пуно, увек се гураш за твоје место. Нема ту напетости, као у градском превозу, овде се сви поштују и свако ће ти пре помоћи. Сви заједно тако нагурани, чините целину, синергију и тако и треба да буде.

Када дамо гол, грлиш се, скачеш, летиш. То је онај најлепши додир дербија. Додирне те тај гол, и тебе и ту масу, ту целину. Сви сте осетили додир среће који само дерби може изазвати.

Шесто чуло Дербија

Тешко је било описати сва претходна чула, али ово последње, невидљиво и недокучиво, се не може никако описати! Једноставно то је дерби, и то вечити, нема краја, вртеће се са нама и без нас, а нама остаје да патимо или уживамо у његовој јединственој чулности.

Мистична Србија: Милош Обилић

1. Ко је он?

Милош Обилић, косовски јунак и убица султана Мурата.

2. Пратиоци и пријатељи?

Коњ Ждралин, Топлица Милан, Косанчић Иван

3. Шта знамо о њему?

Готово ништа! Претпоставка је да је Милош припадао реду ниже српске властеле у периоду пред Косовски бој. Претпоставка је да се презивао Копиловић или Кобиловић, касније изведено у Обилић. Из каснијих извора попут оних од Константина Филозофа сазнајемо да је Србин прешао Турцима за врема битке као савезник, да би касније искористивши непажњу стражара убио султана. Тек у 15. веку спомије се његово име у турским и византијским изворима, а први Србин летописац који је поменуо Милоша то је учинио крајем 15. века. Био је то Константин Михаиловић у делу "Јаничарове успомене" писаним на пољском језику.

4. Шта легенда каже?

Милош је био најплеменитији и најхрабрији витез на двору Кнеза Лазара. Припадао је властели и то оној најчистијег рода, а да би се да веза нагласила по предању је био Лазарев зет, једнак по рангу са Вуком Бранковићем. На Кнежевој вечери оптужен је за издају, али је он то у Косовском боју оповргао и остао вечни јунак. Милош је увек срчан и храбар, али и сталожан, спреман за жртву, красе га све најлепше људске особине. Не само то, уздигнут је на ниво божанства, по традицији старих паганских веровања. Преци су му митска божанства, по неким предањима потиче од змаја, а виле су му посестриме.

5. Шта он значи народу?

Једноставно, Обилић је све оно чему човек тежи, он представља идеал у сваком смислу. За разлику од Марка Краљевића, чија је личност више храбрила народ у покосовском страдању, Обилић се диже из пепела највише у 19. веку, веку буђења српске националне свести и борбе за слободу. Он је идеалан јунак за тако нешто, њему није проблем мрети и жртвовати се, он није кадар стићи и утећи само зато што не жели да бежи, он никад не узмиче. Митос Обилића инспирисао је Његоша који га у најдивнијем епу издиже на пиједастал српског национа...

"О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величанство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши и тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страшном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ' их ватреним очима:
ка малопред што гордо иђаше
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине."