#‎PlaninskePrice: Тродневна магија Таре и Златибора

     Планинске приче крећу оног момента када почне успон на планину, а не завршавају се никада. Има на планинама нешто чаробно и мистично, нешто што окупира човека како кроз историју, тако и данас. Није без разлога то што је седиште старогрчких богова на Олимпу или да се највеће тајне и мудрости будизма налазе на Хималајима.

Лепо је причати о крову света, али нема потребе ићи толико далеко. Пуно лепоте налази се и у нашој земљи, готово на дохват руке, тако да иако је лепо путовати по белом свету, не пропустите да упознате лепоте Србије. Туристичка организација Србије омогућила је ауторима десет најбољих текстова са конкурса "Планинске приче", међу којима сам имао задовољство да будем, да заједно са екипом новинара у три дана упозна из другог угла неке чувене, али и скривене, лепоте Златибора, Таре и Бајине Баште.

Апсолутно сви путници били су наоружани позитивним расположењем, те нас мањи саобраћајни удес на почетку путовања није пореметио. Први домаћин било нам је село Сирогојно на источном делу Златибора, село чувено по својим вредним плетиљама и одећи од вуне, која већ деценијама прославља име овог златиборског места по свету. 

Није Сирогојно познато само по плетиљама, већ и по свом етно селу, заиста јако лепо уређеном, где се можете упознати са тим како је изгледао живот на селу током 19. века. Кућице су аутентичне, па тако можете јако лепо видети где су се налазила огњишта, где је чувана храна, где је ко спавао, а Бога ми и интимна места где су млади брачни парови проводили време огрнути у вунене покриваче. :)

Ипак, био би грех да када причамо о Сирогојну не поменем и наше сјајне домаћине, који су нас у крчми дочекали ракијом (шљивовицом наравно) и правим златиборским специјалитетима - пршутом, кајмаком, сиром, лепињама и свадбарским купусом!

Несвакидашњи осећај приредио нам је наредни дан када смо на -6 степени целзијуса уживали на планинском Сунцу возећи се жичаром ка врху Торник. Призор је прелеп, борови су окупано у бело, а са Торника се лепо виде околни врхови и планине Западне Србије - остаје вам само да се препустите и уживате.

Скијање на Торнику свакако је нешто што је примамљиво љубитељима адреналина. Од искусних скијаша из наше групе, који су се опробали на стазама, могао сам да чујем да су стазе изузетно занимљиве, нимало лаке и да сваки скијаш и бордер могу пронаћи спуст за себе. Уколико нисте скијаш, неће вам бити досадно на Торнику, јер он нуди многе занимљиве садржаје као што су тјубинг (спуштање гумом низ специјалну стазу) или вожња бобом на шинама, планинском ролеркостеру, на коме достижете брзину око 60 км на час. 

Када сте већ на Златибору, не пропустите Стопића пећину, коју сам ја неправедно изоставио из моје претходне златиборске приче. Пећина је занимљива по много чему - чућете и видети хук водопада, одушевити се бигреним кадама, сазнати како то да су један Златиборац, Црногорац, дивља мачка, гола жена и остали исцртани стенама пећине и чути пуно занимљивих локалних прича и веровања.

Ехо пећине још нас је пратио док смо кретали пут Таре. Тамо смо се најпре одушевили погледом који пуца са Заовина, на чисту језерску воду, која је на Тару довучена са Дрине уз помоћ јапанске технологије, као и на околне падине прекривене боровим шумама.

Причати о Тари нема смисла ако не поменемо њен богат биљни и животињски свет. Панчићева оморика, чувена ендемска врста и сведок дешавања у историји планете још од леденог доба, пронађена је овде. Планина с обзиром да је и даље доста дивља и прекривена шумом настањена је и вуковима, дивљим свињама, а посебно су интересантни медведи, чији број на Тари варира од 30 до 40 јединки (како нам рекоше у Србији укупно има око 60 јединки). 

Река Врело представља право мало чудо природе. Дугачка је свега 365 метара, колико има и дана у години, има свој извор, притоке, а на спектакуларан начин улива се у Дрину лепим водопадом, високим скоро десет метара. Такође се у овој речици, која је то само по дужини, а никако по утиску који оставља, могу видети и импресивни примерци калифорнијске пастрмке.

Импресивно изгледа и поглед на босанске планине када се спуштате са Таре ка Перућцу и доле на Дрину, која увек негде жури. Пратимо ову славну реку и стижемо до Бајине Баште, а овај градић ће вам поносно показати своју највећу атракцију – кућицу на Дрини. Раније сам виђао фотографије ове кућице која пркоси снажној струји и био задивљен, али је свакако посебан осећај када све то видите уживо.

Чисто да завршимо, онако српски, домаћински, како обичаји налажу свратисмо на крају путовања у просторије ББ Клековаче, где се прави врхунска ракија. Окреписмо се како ваља, а Бога ми и наједосмо, а како одбити љубазне домаћине који су се својски потрудили и показали нам сву гостољубивост овог краја. 

Ех, и ово путовање је дошло и прошло врло брзо, а како и не би када сам био у сјајном друштву и уживао у прелепим пределима наше Србије. Та слика остаће ми дуго у глави и помоћи да се изборим са свакодневним трзавицама који ми живот у граду намеће. Планине су тамо, не тако далеко, чекају нас стрпљиво, зато уживајмо у новим авантурама и причама које нам доносе.

Ода Гвозденом пуку

Топлица вас мајка изнедрила
смеле, храбре и гвоздене
вас дваес хиљада јунака
што кренусте у дуге војне

Топлица вас мајка изнедрила
Цер планину питому прегазисте
непријатеља оданде изгонили
а Текериш славни крвцом натописте

Топлица вас мајка изнедрила
на Дрину марширасте смели
један до другог, без милости
њих у воду хладну натерали

Топлица вас мајка изнедрила
и кад дођу црни часи
ваша срца не закукаше
вратиће се опет наши

Топлица вас мајка изнедрила
код Солуна храбро се бористе
на Бабуни, на Кајмачкалану
срце своје остависте

Топлица вас мајка изнедрила
прекаљени, израњивани,
на свој кућни праг се вратисте
уморни и љубави зељни

Топлица вас мајка изнедрила
у вама је срце гвоздено
јуначка вас мајка одгајила
поносно је срце њено

#‎PlaninskePrice: Српска Света Гора

    
  Ово је прича о једној планини високој свега 539 метра. По критеријуму висине она једва да може да се назове планином, али по њеном значају између осталог је заслужила да се назове и Српском Светом Гором!

У праскозорје живота на планети Земљи када се пробудила, Фрушка Гора је била острво, које гледа према Церу и Авали преко Панонског мора. Море је нестало, родила се Панонска равница и одједном је острво постало планина. У тој улози наша јунакиња се одлично снашла, угостила је Келте, Римљане, Мађаре, Словене...

Гледала је у сремској равници успон и пад царског Сирмијума, цар Проб је на њој по први пут у овим крајевима посадио винову лозу, чијим су се вином гостили потомци старих Латина, а та традиција остала је и данас, када се овај крај назива Вински Срем. Да би сте сазнали зашто је тако, морате да пробате вино, пре свега из околине Ирига на истоку, Ердевика на западу и Карловаца на северу, верујте, нећете се покајати. :)

Сада сам се већ уплео у винску причу, а незгодно је причати о томе, јер ће сваки прави сремски домаћин тврдити да је управо грожђе из његовог винограда најбоље, а ако сам се већ уплео, идеално место за расплет су Сремски Карловци, боемски центар Срема, место где се спајају Фрушка Гора и ћудљиви Дунав. У Карловцима као да је време стало, све је готово исто као и у време процвата српске националне свести почетком и средином 19. века, када су ђаци чувене Карловачке гимназије били Сима Милутиновић Сарајлија, Димитрије Давидовић, Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић, Милован Видаковић...

Српска интелектуална елита расла је заједно са овим насељем на обронцима Фрушке Горе, певали су о љубави и борили се за правду, а заједно су се пели и до брда Стражилово. Прелепо брдо на којем се налази гроб нашег прослављеног песника Бранка Радичевића не сме да се пропусти, а ту ћете већ наћи праву оазу мира, уз стихове по жељи и већ поменуто вино. После можете свратити до неке од карловачких кафана и уз тамбураше провеселити се или туговати, већ према жељи.

Из Карловаца веома брзо можете стићи до иришке општине, а она је поред вина, богата и манастирима и то најлепшим на Фрушкој Гори. Најпознатији је манастир Крушедол, тековина Бранковића, а касније и Обреновића, а ту су и Велика Ремета, Гргетег, Старо и Ново Хопово. Сви манастири су релативно близу, а крајолик око њих је прелеп, тако да ће за љубитеље шетње ово бити идеалан излет.

Уколико сте баш у форми, прошетајте и до манастира Јазак, а тамо се можете окрепити и водом, за којем је жудео и Вук Исакович, јунак Сеоба Милоша Црњанског. У близини је и Врдник, где се налази истоимени манастир, још назван и Мала Раваница, у коме се налазе мошти светог кнеза Лазара. Врдник је и бањско место, надалеко познато по лековитом ваздуху и води.

Поменута породица Бранковић, потомци чувеног Вука Бранковића, потпуно неправедно названог косовским издајником, најзаслужнија је за духовну ауру која окружује Фрушку Гору. Пре свега Ђорђе (Максим) и Англелина Бранковић сејали су током 15. и 16. века својим блаженим рукама манастире и духовност по обронцима планине. Њихово завештање је било толико јако да је православни народ током векова одбранио манастире од узурпатора и обновио их у тишини после зверских рушења у Другом светском рату, тако да они и данас, попут свећа јасно обасјавају духовни пут путника намерника.

Планина је најлепша у пролеће, а као круну њеног обиласка искористите Фрушкогорски маратон, манифестацију у којој ћете се уз дружење са пријатељима лепо прошетати и видети све ово о чему сам већ писао и још много тога. Изаберите сами свој пут, своју стазу и дишите пуним плућима. Не треба да журите, јер то није трка, свако ће наћи свој ритам и пратећи знаке на дрвећу, од чега су посебно занимљива црвена срца на белом кругу, упознати лепоту и питому душу ове планине.

Ако се затекнете негде у Срему или у јужној Бачкој, не можете је промашити, она доминира равницом, намигнуће вам из даљине и привући ће вас себи као магнет, а онда већ избор није тежак, Фрушка Гора се мора видети и заволети.

‪#‎PlaninskePrice: Путниче, ако кренеш на Златибор...

  Златибор је освајач, заводник, планина која просто опија мирисом борова и својим зеленилом. На Златибору не морате користити ону изреку "у право време на правом месту", тамо увек можете пронаћи право место створено баш за вас, а када год да се тамо појавите, лети, зими или у пролеће, нећете погрешити.

Да се одмах разумемо - насеље Златибор (некадашње Краљеве, па Партизанске Воде) има својих лепота и предности, али да бисте заиста упознали планину морате ићи ван насељених места, и то што даље. Ако волите шетњу, први врх који вам се смеши је Чигота, пар успона ће вас мало намучити, али генерално стаза није много захтевна, нека вас не зачуди ако успут сретнете децу или старије људе. Једном приликом на стази сам срео сам и Оливеру Јефтић, која је трчала до врха и назад, и то прилично брзо. С обзиром да се спремала за маратон, права ситница. :)

Уколико сте спремни и вољни за авантуру нападните Торник, највиши врх планине. Овде вас чека 20 до 30 километара шетње у зависности коју руту изаберете, можете асфалтом, а можете и златиборским ливадама и шумама, како вам већ више одговора. Успут ћете видети прелепо Рибничко језеро, које у комбинацији са боровима даје магичан призор.

Стигли сте до Торника, видели сте Златибор на длану, а не иде вам се кући? Одлично, пробајте да стигнете до манастира Увац. То ће већ бити право искушење, јер манастир није толико близу, отприлике неких 30ак километара од туристичког центра, а прилично је неприсупачан. Ипак, немојте га заобићи, јер ћете идући ка њему видети све лепоте Златибора, који вам се неће учинити тако питом као у тренутку док пијете кафу у једном од модерних златиборских кафића. 

Да бисте стигли до манастира морате се спустити са Златибора до реке Увац, а онда уживајте у овом јединственом месту, где се спајају река и две планине, а драгуљ на круни ове природне лепоте је сам манастир, мали али изузетно леп. Манастир је задужбина Немањића, претпоставља се да је направљен почетком 13. века, а обновљен 1998. године.

Уморили сте се? Одморите мало, попричајте са монахом од кога ћете чути много занимљивих прича, пробајте манастирску водицу која проверено крепи и наставите даље. Са јужних обронака, време је да се преселите на источне делове Златибора. Тамо вас чека предивни водопад Гостиље, свакако један од најлепших у Србији. Ако сте довољно уживали у хуку водопада и испратили Гостиљски поток који је наставио да јури низ стрмину, крените на север према Сирогојну, чувеном селу које је сачувало дух прошлости. Погледајте чувене џемпере које и даље праве огрубели, али златни прсти златиборских жена и вратите се у 19. век шетајући кроз етно село. На крају, препоручујем да свратите и до крчме-конака и частите се једном комплет лепињом. Ваљаће вам, да повратите снагу. :)

Ако идете даље ка северу вероватно ћете налетети на Мачкат, још ако се тамо одржава Пршутијада, па ви сте прави срећници! Ако не, немојте се спуштати ка Ужицу, нисте још видели довољно. Западни обронци Златибора подједнако ће вас одушевити као и источни, а ту близу је и прелепа Мокра Гора и Шарган, али то је већ за неку другу причу... 

Ова златиборска прича може да се заврши тако што ћете уживати у свежој златиборској ноћи, грицкајући сир, густирати шљивовицу и гледати у звезде. Када са звезда спустите поглед на уснулу планину, схватићете да и она није далеко од неба...

Неки нови клинци за мајку Србију!

      Нажалост, овде у Србији се мало пажње посвећује талентованој деци, а заслужили су да се о њима прича. Математичари, физичари, спортисти, сви они. Испричаћу Вам једну кратку причу о двадесет изузетних момака, лепу причу која још траје...

Имао сам срећу да као њихов вршњак, када сам имао шеснаест година, уђем у причу америчког фудбала у Србији, а исто тако имам велику срећу и задовољство, да као члан стручног штаба, уз уважене колеге Дарка и Виктора, будем у првој флег репрезентацији Србије (дечаци до шеснаест година) у историји. Као што рече наш вођа и доајен овог спорта у Србији, Дарко Штаблер, "водили смо се унапред одређеним критеријумима, а то су пре свега поседовање основа спортског и "кућног" васпитања".

Заиста, када смо почели припреме на Копаонику, изненадила нас је невероватна посвећеност и васпитање ових момака. Да, знам да се сви мање или више "згражавамо" оним што ради омладина, говоримо како је другачије било у наше време, ма које то време било, али кроз генерације принцип је исти - руже могу да зарасту у коров, али их треба ослободити и дати им шансу да процветају. Ми ове момке, за тих пет дана на кампу нисмо много учили фудбалу, јер су сјајан посао урадили тренери у клубовима, учили смо их како да буду група за пример, светли представници Србије у свако време и на сваком месту, стари српски витезови и фер плеј играчи.

У недељу 23. новембра у Новом Саду игра се турнир на коме ће уз нашу репрезентацију наступати и момци из Словеније и Бугарске. Биће то први наступ ове младе селекције Србије, али момци неће имати страх, играће као витезови, јер они то заиста већ јесу, упркос годинама. Позивам све којима је амерички фудбал у крви, да дођу и подрже ове момке, они  су то заслужили.

Ово је двадесет величанствених онако како их ја знам: Капитен Сев, лидер у игри и ван ње, Игуман филозоф који лови лопте, Протић МВП, брз као муња, Лаза камиказа, опасан с обе стране лопте, Славковић, Брадић и Матија, тихи, али убитачни трио, Гаги за кога нема изгубљене лопте, Урош и двојица Лука, момци за пример, незаустављиви Шоми, Тута, први кад треба да се узме лопта или реч, Катић, ћути и кида, Филе, довољно је рећи Филе, несташни али наш Слоба, Даре велики филозоф ове игре, вредни Жиле и методични Спале и на крају наравно Господар Ендзоне. :)

За крај, ради формалности, ево и имена која ће надамо се достојно представљати Србију у наредним годинама, што на терену, што ван њега: Лазар Славковић, Филип Брадић, Матија Драгојловић, Лука Михајловић (Краљево Ројал Краунс), Небојша Протић, Андрeја Стевановић, Лазар Стојанов (Чачак Анђеоски ратници), Давид Јевремовић, Драган Палочевић (Јагодина Блек Хорнетс), Урош Илић (Пирот Витезови), Лука Пајић (Јагодина Келти), Милош Стоимировић (Пожаревац Пастуви), Димитриј Јонев (Београд Вукови), Милош Катић (Инђија Индианс), Филип Митровић, Слободан Јовановић, Дарко Стевић (Сирмиум Легионари), Алекса Живановић, Стефан Спасић (Панчево Пантери) и Лука Матић (Младеновац Форестлендерс).

Трагедија као позив на људскост!

   Србију, као и друге земље региона, протеклих дана погодила је велика природна непогода. Да ли је обилне падавине, поплаве и штету која је уследила изазвао гнев природе, ХААРП, лош систем одбране или нешто пето, у то не улазим, фокусираћу се у наредних пар редова на позитивне ствари... 

5. Делије и гробари раде заједно - много је било међу Србима подела, а једна од највећих модерних подела је она на навијаче Црвене Звезде и Партизана. Пљувања, препуцавања, беспотребно трошење енергије и много негативних емоција, али када је загустило заједно су на бедемима били и једни и други, помажући где је требало, заједно певајући химну и бодрећи се међусобно.

4. Помоћ других - неки су помогли више, неки мање, али опет је некако лепо видети да постоји неко у другој држави ко хоће да помогне, донира новац, пошаље спасиоце, лекове... Чак и неко за кога си само име, тачкица на атласу или мисаони појам..

3. Самоорганизација - било да су у питању разне организације, спортски клубови, уметничка друштва, угоститељски објекти - свако је допринео на свој начин. Људи су се сами организовали и помогли колико могу. Свако од њих је био део мозаика позитивног који се лако склопио и донео доста доброг. 

2. Одбрана Шапца, Сремске Митровице, Костолца... - није много битно да ли је људе позвао Аца, Пера или Жика, људи су дошли и понели са собом позитивне енергије, да су њом могли сазидати насипе. Јесте, било је проблема у организацији, јесте, било је и пијаних и оних који нису дошли само да раде, али генерално срце сваког са добрим намерама напунила је поносом слика онолико људи испред Сава Центра или Арене, жељних да помогну.  

1. Несебичност - ваљда су протекли дани, као никада до сад, показали да можемо да будемо и несебечни. Ту је и још једна спознаја, заправо леп осећај је нешто дати, помоћи другоме без директне користи за себе. Заправо једина корист за тебе је спознаја да си човек.

Странци у Србији који нису били странци...

Они нису били Срби рођењем, али су својим животом и примером задужили Србију. Дошли су са различитих поднебља, а све их је везивала велика љубав према српском народу, са којим су делили добро и зло. Овде су само кратке цртице о њима,

Палман Брахт – Немачки витез, жесток борац, који се истицао доминантном појавом и великом храброшћу, који  је свуда у стопу пратио најмоћнијег српског владара, Душана Немањића.  Брахт се Стефану Душану придружио 1331. године, помогао му да освоји власт и остао је уз њега до цареве смрти. Палман је у почетку био само најамник, али је временом стекао поверење владара, постао његов лични телохранитељ и повереник

Др. Елизабет Рос – Први светски рат почео је жестоким нападима моћних Аустро-Угарске и Немачке на нејаку Србију. Пре него што су западне силе војно помогле своју савезницу, из Енглеске и Шкотске стигла је храбра група докторки и медицинских сестара. Међу њима се истицала докторка Елизабет Рос, које је и по 20 часова дневно лечила болесне и рањене у крагујевачкој болници, док није и сама оболела и умрла у фебруару 1915. Године. Захвални Крагујевчани сваке године држе помен над гробом храбре докторке, на којем пише „Она је дала своје срце српском народу“.

Флора Сендс – Британка немирног духа, добровољац у српској војсци, прва жена у Европи која је добила официрски чин, и то у српској војсци током Првог Светског рата. Омиљена међу војницима и официрима, истицала се храброшћу, као и Милунка Савић, а након Великог рата остала је у Србији  делећи са народом добро и зло.

Франтишек Зах – Чех, панслависта, имао је велики утицај на Српску државотворност средином и крајем 19. века. Један је од најзаслужнијих за формирање српске Војне академије, као и за писање и дефинисање српског националног програма. Проглашен за српског генерала, што је и највише звање које је један Чех добио у иностранству.

Тимоти Џон Бајфорд - Британски режисер, сценариста и глумац, који је већи део свог радног века провео у Србији, делећи са народом све недаће који је донео крај 20. века. Остаће упамћен као Енглез који је направио најбоље српске дечје серије - "Невен", "Полетарац", "Бабино унуче", "Метла без дршке", "Трагом птице додо", "Нотна сваштара"...

Ђорђе Вајферт – Потомак богате породице немачких индустријалаца дао је немерљив допринос развоју Србије. Иако многи Вајферта пре свега везују за пиво, његов допринос је немерљиво већи. Донатор, добротвор, мецена многих уметника и културних установа, финансијер српских националних интереса и српске војске у ослободилачким ратовима, Ђорђе Вајферт нам се сасвим заслужено смеши са новчанице од хиљаду динара.

Павле Јуришић Штурм – Рођен као Паулус Еуген Штурм, овај пореклом Лужички Србин, завршивши све Пруске војне школе осетио је потребу и жељу да се сједини са српским народом у његовој борби за национални идентитет и ослобођење. Прошао је све ратове са Турцима, Балканске ратове и Велики рат, оставивши немерљив траг и завештање као прави генерал поносне српске војске.

Др.Арчибалд  Рајс – Етнички Немац са швајцарским пасошем, али Србин у срцу. Доктор криминологије био је сведок највећих страдања српског народа у Првом Светском рату, делећи судбину Срба и током голготе повлачења преко Албаније и током ослобођења. Одлично је познавао наш народ и упозорио нас на то у књизи „Чујте Срби“, за коју свакако дајем препоруку. По његовој жељи његово срце однесено је у урни на Кајмачкалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Како се калило српско царство...

          Не може свако бити цар, за то је потребан посебан склоп личности. Ово је текст о Душану Силном, који нема претензију да некога идеализује, већ да објективно исприча причу о најмоћнијем Србину икада...

Пуна три века Србијом је владала династија Немањића. У смутна времена током 12., 13. и 14. века када је сваком, па и владару, живот висио о концу, не можемо а да не закључимо(ако смо верници) да је ова династија владала уз велики Божји благослов и имала невероватну способност и државотворност. Уколико нисте верник, онда морате да признате барем ово друго.

Како су то Немањићи, као нико пре и нико после њих успели? Тако што су као владари долазили најспособнији људи у том тренутку, а не старији синови, како је то углавном до тада био обичај. У низу веома успешних владара, 1308. на свет је дошао најуспешнији од свих, Стефан Душан.

Сви знају какав је војник Душан био. Са преко 2 метра висине и невероватном физичком снагом био је готово непобедив, још као младић. Јахао је на челу своје огромне гарде, где нико није био нижи од два метра и уливао страх и трепет. Но, не треба никако заборавити његову просвећеност и образовање, говорио је неколико језика и имао најбоље учитеље тог доба, са српског и византијског двора. Да није тако било, не би био могућ ни Законик, ни Српска Патријаршија, а ни царска круна.

 Као што сам написао на почетку, не гајимо илузије да је Душан Немањић био човек без мана . Одговоран је за насилно преузимање власти од оца, мада остаје историјска дилема да ли је то било оправдано и ко је био иницијатор сукоба. Према ономе што знамо о његовом карактеру био је суров и понекад прек, али ипак праведан. Само тај склоп личности довео га је до онога што је на крају постао, цар.

Са 22 године млади Душан Немањић односи превагу водећи крило српске војске у великој победи код Велбужда, а само годину дана касније постаје краљ. До двадесет пете године победио је Угаре, Ромеје, Зетске побуњенике, Арбанасе... успеси су се низали један за другим. Наредних 10 година године су тријумфа и цветања српске државе, што војно, што културно. Освајају се градови, али поред градова освајају се и учени људи, песници, неимари, уметници.

1346. године у Скопљу је на Васкрс Стефан Душан крунисан за цара Срба, Грка и Арбанаса. Проглашена је Српска патријаршија с првим српским патријархом Јоаникијем. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе, која је територијално била већа него икад. Сем земаља раније српске краљевине, обухватала је Мачву, Захумље, садашњу Албанију, Епир, Тесалију, Акарнанију, Етолију и сву Македонију до Христопоља (Кавала), изузев Солуна. 

Држава је почивала на начелу законитости - према Душановом законику, усвојеном 1349. и допуњеном 1354. - закон је јачи и од супротне воље владара. Судије су биле дужне да суде по закону, а не у страху од цара. Душан је не само владар Срба, он је бастион хришћанства, како га називају његови поданици Ромеји, а то ће се тек испоставити тачним само неколико деценија после његове смрти.

Нажалост, отишао је на врхунцу моћи, 1355. године, имао је 47 година. Његова сенка била је огромна, не зато што је био висок човек, већ зато што је био велики владар, коме закон није лежао у топузу, већ у праву и правди. 

Тицанова буна - Када се Срем затресе...

    Сремци важе за мирне, благе и трпељиве људе. У суштини то јесте тачно, међутим када их неко малтретира и трпељиви Сремци могу да покажу зубе. 3. априла 1807. године готово голоруки сељаци макар на десет дана уздрмали су моћно царство.

    Замислите ситуацију – прва половина 1807. године, у Србији букти устанак, а устаници нижу све саме победе – Мишар, Иванковац, Делиград, ослобођен је Београд... Устаничком Србијом шири се талас ослобођења, а сви Срби, посебно они у расејању, маштају о слободи и уједињењу. Срби у Срему живе тешким животом, под чизмом Аустријског царства. На периферији царства, народ је далеко од цара и Беча, али је под влашћу бахатог племства, које је сељаке посматрало као стоку и њихових сурових надзорника, који су отимали од сељака муком стечено и направљено.

    Живи се у јаду и беди, народ је сиромашан и угажен, а само да се погледа преко Саве, на двеста метара је слободна Србија. Морало је да пукне. Десило се то у Вогњу 3. априла када је сеоски старешина Теодор Аврамовић Вогањац позвао људе на устанак, а они се одазвали брзо и сложно. Око петнаест хиљада сељака из око педесет сремачких села кренуло је против својих душмана.

     Међу устаницима се посебно истицао прекаљени ратник Теодор Аврамовић Тицан, родом из села Јазак, који је жариште устанка пренео на Фрушку Гору, а у Врднику, пред манастиром Раваница било је седиште вођа устанка. По Тицану је касније и устанак добио име, мада подједнаке заслуге за њега има и његов имењак Вогањац.

     Нажалост, ова прича није имала срећан крај, устанак је брзо угашен, 14. априла, јер је Аустрија послала читаву армију да се обрачуна са „куком и мотиком“. Тицан је ухваћен 9. априла и после неуспешног покушаја бега кажњен суровом смрћу, након мучења и черечења, за пример осталима. Срећом, пошто су у току били Наполеонови ратови и Први Српски устанак, власти су биле благе према осталим учесницима, који су амнестирани.

     Сељаци су ипак успели нешто, чуо се њихов глас. Три године након устанка власти су приморали локалне велепоседнике да поштују прописе који су регулисали однос кметова и феудалаца (Урбаре) и омогућиле већу слободу и бољи положај сељака. Потомци сремских сељака ће нешто више од сто година касније ипак дочекати ослобођење.

Нечија земља

     Негде далеко, на планети Земљи, на рубу Европе, на брдовитом Балкану лежи парче земље. На тој земљи ноге клецају и чује се хук ветра који доноси дах прошлости, неизвесност садашњости и наду будућности.

-    Ослушни сине – говори старац унуку – Чујеш ли кас силних атова и звекет моћног оружја? Чујеш ли шкрипу оклопа и песму славних ратника? Они ће заувек одјекивати Косовом.

У насељу Косово Поље на једној трошној, дрвеној клупици седе старац и малени дечак, који је загледан у старчеву белу браду, која се помера у складу са његовим испуцалим уснама. Око њих згариште... Куће немају кровове, прозори су полупани, наде порушене... Поред њих пролазе наоружани војници на страном језику пожурујући преостале Србе из села да уђу у војне камионе.

-    Овде је некад пролазио свети кнез Лазар – наставља старац – За њим су ишли храбри српски витезови носећи црвене и златне барјаке. Ишли су на мегдан Турцима свесно приносећи себе као жртву зарад очувања отаџбине. Они су се издигли изнад осталих и заслужили царство небеско. Богу су угодна њихова дела. Србија ће их заувек памтити и поштовати. Но, они нису знали каква ће нас несрећа задесити. Прво су Турци желели Косово, данас га желе Албанци, сутра можда Американци и Немци. Увек ће се наћи неки злотвори  који хоће туђ посед и земљу. Ми морамо бити јачи од њих. Морамо их победити, али не пушкама, бомбама или ножевима, већ нашом храброшћу, пожртвовањем и упорношћу.

Срби за то време ужурбано напуштају село, жене носе децу која непрестано вриште тешећи их и тепајући им. Мушкарци утоварају и последње вреће са стварима у камионе. На старца и дечака као да су сви заборавили. Старац се полако придиже са клупе и рече:

-    Идемо сине, време нам је да кренемо. Вратићемо се ми овде.

Дечак својим немирним очима погледа у свог деду. Имао је за њега само једно питање:

-    Деко, зар се вреди враћати овде?

-    Вреди сине – на старчевом лицу појавише се сузе – наравно да вреди. Вреди и због косовских јунака, а вредеће и због твојих унука. Ово је наша земља, запамти то. Остаћемо овде...

Војник поможе старцу да се попне у камион, потом убаци и дечака у њега. Деда и унук погледаше око себе видевши само људе који без наде зуре у под. Војник седе у кабину, даде знак осталима, упали мотор и последње возило полако крене низ пут. Црквена звона су звонила. Можда звоне последњи пут, а можда ће звонити још вековима. То зависи искључиво од нас...

Посвећено Србима прогнаним с Космета

ВМ, 2004