О једном лудом спорту и лудим људима

   

     Обећао сам пре скоро десет година једном саиграчу да ћу написати текст о америчком фудбалу. Не знам зашто ми је толико требало, вероватно нисам био заинтересован за тако нешто, нити сам могао да сагледам ствари добро док сам играо, али сада су ми ствари мало јасније и можда је прави тренутак. :)

     Бандажираш колена, лактове, обавезно скочне зглобове. Навучеш копачке или патике и док везујеш пертле нешто те вуче, једва чекаш да изађеш на терен. Свеједно је да ли је паркет, трава или вештачка подлога. Свеједно је да ли си на ливади са пет ортака или излазиш на терен пред важну текму са тридесет саиграча. Једва чекаш да крене...

     Чекам те. Јачи си, већи, бржи, али нећеш проћи. Подметнућу руку, тело и главу, али проћи нећеш. Можда и хоћеш, али ти нећу олакшати. Чак и ако ме прегазиш, устаћу и спремићу се за следећу акцију, али о томе сада не размишљам. Размишљам како нећеш проћи.

     Трчим ка теби. Јачи си, већи, ломиш кости да све пуца али ја нећу стати. Идем право на тебе. Можда ћеш ме зауставити, али борићу се за сваки јард. Већи си, али померићу те с места. Јачи си, али ти лопту нећу дати макар ме прегазио.

     Како објаснити некоме са стране тај феномен. Те тренутке када те после утакмице сваки део тела боли, да имаш тек толико снаге да изађеш напоље и попијеш пиво с ортацима, истим онима с којима си заједно крварио на терену. Попијеш најслађе пиво у животу и препривачаш у недоглед сваки детаљ с текме. Не, то не можеш објаснити неком ко то није доживео.

     Још теже неком можеш објаснити какав је осећај после ударца кацигом, када се у једном моменту све зацрни, а ти одмах потом отрчиш на своје место и спремаш се за следећу акцију, за следећи ударац.  Када ти се врти у глави и не знаш где се налазиш, а једино што ти је битно је да ли си зауставио противника или да ли си освојио нови даун.

    Када те питају зашто се ломаташ за глупу јајасту лопту или за тамо неку линију на терену, немој се трудити да објасниш. Ти који те питају не знају за твој тим, за литре зноја које сте заједно пролили, за пожртвовање, за ортака који је подметнуо раме или главу због тебе.

     Овај спорт није за шминкере, позере и слабе. Било је и њих али нису дуго издржали. Играли су амерички фудбал и мали и мршави, и дебели и спори, и болесни и повређени, али сви су они имали и имају срце. Сви су они борци и зато према њима можеш осећати само поштовање. Када противник лежи на земљи, пружити му руку или честитати бољем после утакмице, то је све што можеш да учиниш.

     На крају, дође неки пут моменат да се запиташ "шта ће мени ово?". Нема пара нити ћу се од овога обогатити, нисам популаран нити ћу постати, има јачих, већих, бржих, због спорта имам проблема са родитељима, девојком или женом... Када ти прођу сва та питања кроз главу, сети се онога - "У животу није важно колико си пута пао, већ колико си пута устао!", а онда се сети колико си пута у америчком фудбалу пао... много... Сваки пут си устао! Шта је амерички фудбал, него живот у малом...