Поглед кроз маглу сећања

      

         У магли сећања све је теже пронаћи пут како је човек старији. Магла је сувише густа, у њу су уткани разни животни проблеми, подаци који нас свакодневно окупирају, мање битне ствари којима нас засипају... Пут је све теже пронаћи, а када загребемо по њему, затворимо очи и препустимо се, светлост обасја сећања и она оживе.

Са дедом сам волео да гледам возове. То сећање је врло живо. Одлазили смо на станицу колима или чешће бициклом и гледали их како, онако моћни и бучни, достајанствено пролазе. Моје усхићење би достигло врхунац када би се огласила сирена. Наравно, када сам одрастао схватио сам да су ти возови били они исти стари и зарђали, они спори и неугледни какви су и данас, али док сам их гледао с дедом видео сам их другим очима. Магија детињства, додир чаробног штапића сећања и поново се и дан данас обрадујем сирени чији звук пробија маглу.

Мој деда Славољуб рођен је у Мачви, где је провео и детињство, али је готово цео живот провео у Срему. То је дефинисало његов темперамент између мачванске чврстине, упорности и тврдоглавости и сремачке опуштености и веселости. У вези са том његовом сремачком половином била је и велика љубав према тамбурици.

Био је главни заговорник да научим да свирам овај у исто време и тужни и весели инструмент, а када сам почео активно да учим технике овладавања жицама долазио сам викендом и свирао баби и деди. Не сматрам да сам био посебно добар на инструменту, али ваљда је мој деда био посебно субјективан када сам ја у питању. Његова омиљена песма је била "Говори се да ме вараш", стварно је уживао у њој и говорио да му је жеља да када умре на његовом гробу повремено одсвирам ту песму. Наставио сам да му свирам ту песму и када сам престао активно да свирам тамбурицу.

Тек када је деда Славко умро, схватио сам колику је празнину његов одлазак изазвао. Нешто у тој кући није било исто, његов кревет у углу на којем је увек био у полулежећем полужају зврјао је празан. Фалио је његов глас, његове неуморне идеје и чврста воља. Тамбурица је замукла.

Време је пролазило и заборавио сам дедину жељу пред смрт. Неколико година након што је преминуо деда Славко ми је дошао у сан и затражио да му свирам. Устао сам и одлучно потражио тамбурицу, што је зачудило моје родитеље. Доста муке је требало да је нађемо, негде на тавану, прекривену са много слојева прашине. Извукао сам инструмент из футроле и зачудо све жице су биле на месту, затегнуте. Погладио сам их нежно прстима. Онда се десила магија – временом сам заборавио значење жица, тонове, називе нота, нисам имао трзалицу ни брзину прстију као некад, али пробао сам да свирам. И тако, тон по тон, по ходницима сећања јављала се стара, добро позната мелодија. Успео сам да је одсвирам, а нешто касније то исто поновим и на дедином гробу. Тада, док сам свирао, нека светлост је обасјала густу маглу кроз коју ме је живот провлачио и поново сам јасно видео слике дедине љубави, подршке и помоћи које ми је пружао и које ће остати заувек у мени.