Обреновачки јастребови јачи од поплава!

     Мај 2014. године, водена стихија поплавила је Обреновац и околна места. Људи су евакуисани, имовина је страдала, куће, станови, возила... Читаве успомене и најразличитије приче из детињства, младости и живота односила је вода. Чак и у том тренутку, поред све муке која их је задесила, група од четрдесетак момака и десетак девојака размишљала је о томе да ли ће и када поново заиграти свој омиљени спорт...

Када се неко врати и изађе јачи из скоро немогуће ситуације каже се „уздигао се као феникс из пепела“. Феникс је митолошка ватрена птица која обнавља свој животни циклус и поново се рађа из пепела након што изгори у ватри. У Обреновцу се десило нешто слично, а из поплава су се, уместо феникса, поново родили јастребови. Но, кренимо причу испочетка...

Клуб америчког фудбала Обреновац Hawks (Јастребови) основан је крајем фебруара 2013. године, што га чини једним од најмлађих клубова у Србији. Mеђутим, историја клуба је, иако кратка, до сада била доста бурна.

Све је кренуло по плану. У првој години постојања, Обреновчани су имали две селекције које су се такмичиле у званичним такмичењима, флег (дечаци до 16 година старости) и женску селекцију. Сениорски тим је искуство стицао кроз пријатељске сусрете. Прва утакмица и прва забележена победа била је против Бора у мају, а већ у јуну одиграна је и прва међународна утакмица у Сарајеву, против домаћих Spartans-a, која је завршена без победника (резултат 16:16). Уследило је и учешће на Балканском арена турниру у Бугарској, где су Hawks-i освојили треће место.

Онда, десиле су се поплаве. У неколико дана “јастребови” су остали без више од 50% клупске опреме, која је неопходна за бављење овим спортом. Дресове, панталонице, копачке, штитнике... све су то однеле бујице. Читајући ово, можда ћете се запитати да ли је све ово битно, кога брига за тамо неку опрему и дресове у тренуцима када се све распада? Филип Јовановић, један од оснивача, председник и играч клуба рекао ми је да јесте…

“Без обзира на све што се дешавало, сви смо мислили о клубу и америчком фудбалу. Већини играча је вода ушла у куће и станове, шесторици се кућа срушила. Један момак је у евакуацији хеликоптером са собом понео само један ранац, пед и кацигу! У тренутку када сам евакуисан из Обреновца звао сам играче да видим коме шта треба да се помогне, да ли им треба храна, одећа, лекови…, али већина ми је рекла да жели да настави са тренинзима!”

У поплављени Обреновац наравно није било могуће ни да се уђе, а камоли да се тренира, али је Савез америчког фудбала на челу са Радетом Ракочевићем обезбедио терен са вештачком травом у Београду (на Ади Циганлији) за тренирање, као и нову гарнитуру дресова. Тако су само неколико дана од катастрофе која их је задесила, са потпуном неизвешношћу шта ће се дешавати са њиховим животима, момци и девојке из Обреновца три пута недељно истрчавали на терен и тренирали амерички фудбал. Можда је то био неки вентил, а можда једноставно они превише воле овај спорт, који и јесте део њих и њихових живота, што ми је испричао и један од капитена и лидера тима, Стефан Љумовић...

"У среду 14. маја смо одрадили припремни тренинг за утакмицу са Ваљевом, а у четвртак су ствари у Обреновцу већ биле озбиљне. Ми играчи смо били у сталном међусобном контакту и разговарали о томе да ли је некоме потребна помоћ, где је критично, али и о детаљима везаним за утакмици у недељу. У току ноћи смо се срели недалеко од центра града, где смо пунили џакове, и правили последњу брану воденој стихији, али је у раним јутарњим часовима град већ био под водом. 

Након недељу дана, први пут сам се срео са саиграчима, на терену са вештачком травом на Ади Циганлији. Тренирали су! Ниједног тренутка нисмо помишљали да одустанемо од америчког фудбала! Већ у августу смо окупили женски тим и изразили спремност да их пријавимо за такмичење, а њихова одлучност нам је дала невероватну снагу и мотив. Обреновац ће и даље бити град америчког фудбала!"

Када неко има воље, све је могуће, па и да се Обреновац Hawks-i потпуно опораве и за наредну сезону пријаве све три селекције за такмичење. Помогли су Савез америчког фудбала Србије (СААФ), неки клубови, а посебно Пожаревац Пастуви (одигран је хуманитарни меч у коме су прикупљена значајна срества за једну обреновачку школу), као и судијска организација, али највећи терет поднели су играчи, плаћајући много тога из свог џепа. Сваки динар је био потребан за обнову, али увек ће се одвојити и нека пара за спорт који воле и добро је што је тако, јер тим није групица људи која се скупила насумично, тим је колектив где сви дишу као један, подмећу раме и главу за друга и заједно се радују добром пасу или обарању. Тим су заједничке литре проливеног зноја на тренинзима, ударци и бол, туга и радост, све то се не напушта тако лако! 

#‎PlaninskePrice: Тродневна магија Таре и Златибора

     Планинске приче крећу оног момента када почне успон на планину, а не завршавају се никада. Има на планинама нешто чаробно и мистично, нешто што окупира човека како кроз историју, тако и данас. Није без разлога то што је седиште старогрчких богова на Олимпу или да се највеће тајне и мудрости будизма налазе на Хималајима.

Лепо је причати о крову света, али нема потребе ићи толико далеко. Пуно лепоте налази се и у нашој земљи, готово на дохват руке, тако да иако је лепо путовати по белом свету, не пропустите да упознате лепоте Србије. Туристичка организација Србије омогућила је ауторима десет најбољих текстова са конкурса "Планинске приче", међу којима сам имао задовољство да будем, да заједно са екипом новинара у три дана упозна из другог угла неке чувене, али и скривене, лепоте Златибора, Таре и Бајине Баште.

Апсолутно сви путници били су наоружани позитивним расположењем, те нас мањи саобраћајни удес на почетку путовања није пореметио. Први домаћин било нам је село Сирогојно на источном делу Златибора, село чувено по својим вредним плетиљама и одећи од вуне, која већ деценијама прославља име овог златиборског места по свету. 

Није Сирогојно познато само по плетиљама, већ и по свом етно селу, заиста јако лепо уређеном, где се можете упознати са тим како је изгледао живот на селу током 19. века. Кућице су аутентичне, па тако можете јако лепо видети где су се налазила огњишта, где је чувана храна, где је ко спавао, а Бога ми и интимна места где су млади брачни парови проводили време огрнути у вунене покриваче. :)

Ипак, био би грех да када причамо о Сирогојну не поменем и наше сјајне домаћине, који су нас у крчми дочекали ракијом (шљивовицом наравно) и правим златиборским специјалитетима - пршутом, кајмаком, сиром, лепињама и свадбарским купусом!

Несвакидашњи осећај приредио нам је наредни дан када смо на -6 степени целзијуса уживали на планинском Сунцу возећи се жичаром ка врху Торник. Призор је прелеп, борови су окупано у бело, а са Торника се лепо виде околни врхови и планине Западне Србије - остаје вам само да се препустите и уживате.

Скијање на Торнику свакако је нешто што је примамљиво љубитељима адреналина. Од искусних скијаша из наше групе, који су се опробали на стазама, могао сам да чујем да су стазе изузетно занимљиве, нимало лаке и да сваки скијаш и бордер могу пронаћи спуст за себе. Уколико нисте скијаш, неће вам бити досадно на Торнику, јер он нуди многе занимљиве садржаје као што су тјубинг (спуштање гумом низ специјалну стазу) или вожња бобом на шинама, планинском ролеркостеру, на коме достижете брзину око 60 км на час. 

Када сте већ на Златибору, не пропустите Стопића пећину, коју сам ја неправедно изоставио из моје претходне златиборске приче. Пећина је занимљива по много чему - чућете и видети хук водопада, одушевити се бигреним кадама, сазнати како то да су један Златиборац, Црногорац, дивља мачка, гола жена и остали исцртани стенама пећине и чути пуно занимљивих локалних прича и веровања.

Ехо пећине још нас је пратио док смо кретали пут Таре. Тамо смо се најпре одушевили погледом који пуца са Заовина, на чисту језерску воду, која је на Тару довучена са Дрине уз помоћ јапанске технологије, као и на околне падине прекривене боровим шумама.

Причати о Тари нема смисла ако не поменемо њен богат биљни и животињски свет. Панчићева оморика, чувена ендемска врста и сведок дешавања у историји планете још од леденог доба, пронађена је овде. Планина с обзиром да је и даље доста дивља и прекривена шумом настањена је и вуковима, дивљим свињама, а посебно су интересантни медведи, чији број на Тари варира од 30 до 40 јединки (како нам рекоше у Србији укупно има око 60 јединки). 

Река Врело представља право мало чудо природе. Дугачка је свега 365 метара, колико има и дана у години, има свој извор, притоке, а на спектакуларан начин улива се у Дрину лепим водопадом, високим скоро десет метара. Такође се у овој речици, која је то само по дужини, а никако по утиску који оставља, могу видети и импресивни примерци калифорнијске пастрмке.

Импресивно изгледа и поглед на босанске планине када се спуштате са Таре ка Перућцу и доле на Дрину, која увек негде жури. Пратимо ову славну реку и стижемо до Бајине Баште, а овај градић ће вам поносно показати своју највећу атракцију – кућицу на Дрини. Раније сам виђао фотографије ове кућице која пркоси снажној струји и био задивљен, али је свакако посебан осећај када све то видите уживо.

Чисто да завршимо, онако српски, домаћински, како обичаји налажу свратисмо на крају путовања у просторије ББ Клековаче, где се прави врхунска ракија. Окреписмо се како ваља, а Бога ми и наједосмо, а како одбити љубазне домаћине који су се својски потрудили и показали нам сву гостољубивост овог краја. 

Ех, и ово путовање је дошло и прошло врло брзо, а како и не би када сам био у сјајном друштву и уживао у прелепим пределима наше Србије. Та слика остаће ми дуго у глави и помоћи да се изборим са свакодневним трзавицама који ми живот у граду намеће. Планине су тамо, не тако далеко, чекају нас стрпљиво, зато уживајмо у новим авантурама и причама које нам доносе.

Путописи из Италије: Фиренца

Фиренца, Florence, Florentia... како год да изговорите то име, има милозвучан призвук, попут поеме Дантеа или мириса љиљана...

Смештена у срцу Тоскане, бајковитом пејзажу зеленим брдашца и усправних пинија није могла ни да испадне другачије. Место где је рођена и умрла ренесанса. Место у чијој су околини рођени Данте, Петрарка, Бокачо, Микеланђело, Леонардо да Винчи, Галилео Галилеј, Сандро Ботичели, Донатело...

Фиренцу су основали Етрурци, мистичан народ с Апенина, али су јој главне обрисе дали Римљани који су основали мало утврђење у 1. веку п.н.е. и назвали га Флорентиа (цветна). Средњи век донео је процват Фиренце, упркос сталним сукобима гибелина - присталица царства, и гвелфа - присталица папе.

Породица Медичи владала је градом, а они нису били класични тирани, иако нису били лишени суровости и сплектарења. Медичији су били патрони уметности и створили су атмосферу да се у граду догоди ренесанса односно препород.

Ако кренете од центра града и станете пред импозантном копијом Микеланђеловог Давида, иза којег се види чувени Палацо Векио са својим препознатљивим торњем постаћете одушевљени и то осећање држаће вас до краја обиласка. Првобитно се ова зграда називала Palazzo della Signoria, према Сињорији Фиренце, владајућем органу Фирентинске Републике. Касније је добијала друга имена - Palazzo del Popolo (Народна палата), Palazzo dei Priori (Приорска палата) и Palazzo Ducale (Војводска палата), у складу с политичким променама. Садашње име је добила када су Медичији своју војводску резиденцију преместили преко реке Арно у Palazzo Pitti.

Када кренете преко Арноа не можете промашити стари мост или Ponte Vecchio. Популарни Векио је чувен по томе да се на њему налазе продавнице, углавном златаре, као и затворен ходник којим су Медичији долазили из Палате Пити у Палату Векио. На самом мосту осећа се дух Фиренце и ако погледате уз или низ Арно, знаћете да сте на месту јединственом на свету!

Ако желите да се поклоните великанима светске културе или погледате нека ремек дела слободно посетите галерију Уфици (Uffizi), галерију Академија (Galleria dell'Accademia) у којој се налази оригинални Давид Микаланђела Буонаротија, палату Пити где се налазе чак три велике галерије, палате Медичија, главну градску катедралу (Basilica di Santa Maria del Fiore) или катедралу светог крста (Basilica di Santa Croce), нећете погрешити. Ако сте пак романтични, не заборавите ни Дантеову кућу и цркву у којој је овај највећи ренесансни песник упознао своју музу Беатриче.

Симбол – љиљан – цвет који има значење чистоте и невиности и представља Свето Тројство у хришћанству. Фиренца можда није чиста, ни невина, али је град који има душу.

Занимљивост – ништа без Србије и Београда. Фиренца је ако нисте знали град побратим Вождовца! :)

Путописи из Италије: Сијена

Сијена (Siena) је град који очајнички жели да буде другачији. Ок, у Сијени има мање-више све што има и у Фиренци - градска кућа, уске поплочане улице, катедрала, међутим мора се признати да град није ни близу Фиренце. Као да се некако види тежња житеља да ископирају великог брата и превазиђу га, а претерују у томе.

Кад већ крећемо од негативних ствари, ево још једне – аутомобили су на сваком кораку! Колико год улица била мала, уска или стрма у свакој ће наићи понеки аутомобил да пресече монотонију. С обзиром да нема тротоара и да је град пун туриста закључак изведите сами. Међутим, оне предрасуде да су Италијани лоши возачи дефинитивно отпадају, изузетно су стрпљиви и знају куда и како могу да прођу.

Већ сам истакао сличност са Фиренцом, коју људи из Сијене вероватно неће признати јер међу ова два града влада велико ривалство. Томе у прилог довољно говори тежња житеља Сијене да направе катедралу већу од Фирентинске, међутим због самог земљишта то није било могуће, тако да сада у центру града стоје само зидови једног огромног брода катедрале. О довитљивости грађана говори чињеница да су они те руине укључили у музеј, тако да чак и на томе убиру приход. :)

Причао сам о сличностима, а сада мало о различитостима, јер Сијена је дефинитивно град другачији од других. Најпре, прича о градским контрадама. То су заправо градске четврти које носе имена егзотичних или мање егзотичних животња. Тако имамо Aquila, Bruco, Chiocciola, Civetta, Drago, Giraffa. Istrice, Leocorno, Lupa, Nicchio, Oca, Onda, Pantera, Selva, Tartuca, Torre, Valdimontone , или редом на српском Орао, Стонога, Пуж, Сова, Змај, Жирафа, Бодљикаво прасе, Једнорог, Вучица, Шкољка, Гуска, Делфин, Пантер, Носорог, Корњача, Бик и Јарац.

Свака контрада ваљано се потрудила да у свом делу града остави траг. Тако на улицама Сијене виђамо табле с ликовима носорога или стоноге, лампе у облику гуске или чесму у облику орла. За житеље овог града је припадност одређеној контради нешто попут шире породице.

На причу о контрадама надовезује се прича о Палију (Palio), трци коња са великом традицијом, која се вековима одржава у Сијени. Трка се одржава на централном градском тргу, који је мањи од фудбалског игралишта, али то не омета грађане Сијене да се у огромном броју окупе на Палиjу и да бодре џокеја и коња који представљају њихову контраду. Гледалаца буде и по неколико десетина хиљада, а карте за Палио се, погађате, могу наћи само по папреној цени. Ношени буком и крицима масе џокеји се јуначки труде да у три круга трке што боље представе боје Корњаче, Бика, Сове или Змаја. Највише победа на Палију ипак има контрада гуске. :)

Има ту још занимљивих ствари, али за сада толико о Сијени, другачијем граду.

Симбол – Палио, трка коња која значи више од живота

Занимљивост – чули сте за Монтепаски? То је банка која финансира готово све у Сијени – религију, спорт, грађевине и има огромну традицију. Рекоше нам да је банка у кризи, међутим, по ономе што се може видети у Сијени, не бих рекао. 

Путописи из Италије: Пиза

Пиза (Pisa), мали град у Италији са кривим торњем, то је оно што сви туристи овог света знају. Да, Пиза јесте мали град и да, Пиза има чувени криви торањ, међутим када дођете у тај градић на реци Арно схватите да Пиза користи торањ како би привукла људе да им покаже која још чуда крије на свом тргу чудеса. :)

Не бих кренуо причу ни на аутобуском паркингу, ни на мало неугледном путу који води од паркиралишта до центра, већ управо на Тргу чудеса, где се налази чувени торањ. Када закорачите кроз капију окружену огромним зидинама угледате један велики бајковити травнати плато на коме се налазе три зграде: катедрала, крстионица и торањ. Има ту још зграда, али ове три боду очи својом белином међу зеленилом, та боја их отвара и чини магичним.

Када чујете да је градња овог комплекса почела још у 12. Веку, питате се одакле човеку око за нешто овако лепо. Сам торањ грађен је, веровали или не, скоро двеста година, управо због тога што се одувек нагињао и стремио да буде другачији. :)

Међутим, Пиза има још много јако лепих грађевина и симпатичних улица и паркова, нажалост, због ограниченог времена које имате као туриста, тешко је све обићи. Препоручујем ипак, да када се довољно надивите Тргу чудеса пређете у друге улице, прошетате до Арноа или неког од других тргова Пизе.

Симбол – шта друго може бити симбол него криви торањ, да се не лажемо, да нема њега ретко којег путника намерника би пут навео у Пизу.

Занимљивост – ако купујете сувенире у Италији, дефинитивно их купите у Пизи. :)

Ода Гвозденом пуку

Топлица вас мајка изнедрила
смеле, храбре и гвоздене
вас дваес хиљада јунака
што кренусте у дуге војне

Топлица вас мајка изнедрила
Цер планину питому прегазисте
непријатеља оданде изгонили
а Текериш славни крвцом натописте

Топлица вас мајка изнедрила
на Дрину марширасте смели
један до другог, без милости
њих у воду хладну натерали

Топлица вас мајка изнедрила
и кад дођу црни часи
ваша срца не закукаше
вратиће се опет наши

Топлица вас мајка изнедрила
код Солуна храбро се бористе
на Бабуни, на Кајмачкалану
срце своје остависте

Топлица вас мајка изнедрила
прекаљени, израњивани,
на свој кућни праг се вратисте
уморни и љубави зељни

Топлица вас мајка изнедрила
у вама је срце гвоздено
јуначка вас мајка одгајила
поносно је срце њено

#‎PlaninskePrice: Српска Света Гора

    
  Ово је прича о једној планини високој свега 539 метра. По критеријуму висине она једва да може да се назове планином, али по њеном значају између осталог је заслужила да се назове и Српском Светом Гором!

У праскозорје живота на планети Земљи када се пробудила, Фрушка Гора је била острво, које гледа према Церу и Авали преко Панонског мора. Море је нестало, родила се Панонска равница и одједном је острво постало планина. У тој улози наша јунакиња се одлично снашла, угостила је Келте, Римљане, Мађаре, Словене...

Гледала је у сремској равници успон и пад царског Сирмијума, цар Проб је на њој по први пут у овим крајевима посадио винову лозу, чијим су се вином гостили потомци старих Латина, а та традиција остала је и данас, када се овај крај назива Вински Срем. Да би сте сазнали зашто је тако, морате да пробате вино, пре свега из околине Ирига на истоку, Ердевика на западу и Карловаца на северу, верујте, нећете се покајати. :)

Сада сам се већ уплео у винску причу, а незгодно је причати о томе, јер ће сваки прави сремски домаћин тврдити да је управо грожђе из његовог винограда најбоље, а ако сам се већ уплео, идеално место за расплет су Сремски Карловци, боемски центар Срема, место где се спајају Фрушка Гора и ћудљиви Дунав. У Карловцима као да је време стало, све је готово исто као и у време процвата српске националне свести почетком и средином 19. века, када су ђаци чувене Карловачке гимназије били Сима Милутиновић Сарајлија, Димитрије Давидовић, Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић, Милован Видаковић...

Српска интелектуална елита расла је заједно са овим насељем на обронцима Фрушке Горе, певали су о љубави и борили се за правду, а заједно су се пели и до брда Стражилово. Прелепо брдо на којем се налази гроб нашег прослављеног песника Бранка Радичевића не сме да се пропусти, а ту ћете већ наћи праву оазу мира, уз стихове по жељи и већ поменуто вино. После можете свратити до неке од карловачких кафана и уз тамбураше провеселити се или туговати, већ према жељи.

Из Карловаца веома брзо можете стићи до иришке општине, а она је поред вина, богата и манастирима и то најлепшим на Фрушкој Гори. Најпознатији је манастир Крушедол, тековина Бранковића, а касније и Обреновића, а ту су и Велика Ремета, Гргетег, Старо и Ново Хопово. Сви манастири су релативно близу, а крајолик око њих је прелеп, тако да ће за љубитеље шетње ово бити идеалан излет.

Уколико сте баш у форми, прошетајте и до манастира Јазак, а тамо се можете окрепити и водом, за којем је жудео и Вук Исакович, јунак Сеоба Милоша Црњанског. У близини је и Врдник, где се налази истоимени манастир, још назван и Мала Раваница, у коме се налазе мошти светог кнеза Лазара. Врдник је и бањско место, надалеко познато по лековитом ваздуху и води.

Поменута породица Бранковић, потомци чувеног Вука Бранковића, потпуно неправедно названог косовским издајником, најзаслужнија је за духовну ауру која окружује Фрушку Гору. Пре свега Ђорђе (Максим) и Англелина Бранковић сејали су током 15. и 16. века својим блаженим рукама манастире и духовност по обронцима планине. Њихово завештање је било толико јако да је православни народ током векова одбранио манастире од узурпатора и обновио их у тишини после зверских рушења у Другом светском рату, тако да они и данас, попут свећа јасно обасјавају духовни пут путника намерника.

Планина је најлепша у пролеће, а као круну њеног обиласка искористите Фрушкогорски маратон, манифестацију у којој ћете се уз дружење са пријатељима лепо прошетати и видети све ово о чему сам већ писао и још много тога. Изаберите сами свој пут, своју стазу и дишите пуним плућима. Не треба да журите, јер то није трка, свако ће наћи свој ритам и пратећи знаке на дрвећу, од чега су посебно занимљива црвена срца на белом кругу, упознати лепоту и питому душу ове планине.

Ако се затекнете негде у Срему или у јужној Бачкој, не можете је промашити, она доминира равницом, намигнуће вам из даљине и привући ће вас себи као магнет, а онда већ избор није тежак, Фрушка Гора се мора видети и заволети.