Сећам се тог 29. маја...

   Памтим мало тога из периода када сам имао пет година. Међутим, памтим добро тај залет, тај тренутак када се мрежа цепа и легендарни усклик Милојка Пантића "Црвена звезда је шампион Европе, Црвена звезда је победник Купа европских шампиона, највећи успех југословенског клупског фудбала! Дарко,Дарко,Дарко, златна копачка Црвене звезде, позлатила је наш црвено-бели тим...". 

Да, Дарко Панчев извео је тај пенал и одвео нас на кров Европе. Прошло је 23 године. Памтим тај тренутак иако сам га видео још хиљаду пута, толико да више не знам ни да ли је био стваран или део легенде, која је исписана 29. маја 1991. године на стадиону Свети Никола у Барију.

Прошло је 23 године, "пролазе године моје, ја чекам титуле твоје" како иде песма навијача Звезде и све смо мање сигурни да то икада може да се понови. Сада, када су за нас велесила петопласирани тим из Украјине, Пољске или Чешке, да не причамо о тимовима из најјачих лига, готово митски делује чињеница да је Црвена Звезда у двомечу избацила моћни минхенски Бајерн. Поред Бавараца, падали су Грасхоперс, Глазгов Ренџерс, Динамо Дрезден и на крају Олимпик из Марсеља, који ће две године касније освојити трофеј Лиге шампиона.

Дика на голу, непролазни Најдовски, Маровић и Шабанаџовић, сталожени Белодедић, вредни Југовић, храбри Михајловић, продорни Просинечки, луцидни Дејо Савићевић и убојити Панчев и Бинић. То је та екипа, која у Барију није могла да изгуби!

Јесте, није добро живети у прошлости. Јесте, треба се окренути будућности, која баш и не делује толико светло. Ипак, успомене нам нико не може одузети, били смо прваци Европе и то ће остати заувек упамћено. Ти Звездо добро знај да увек ту сам ја и да ћемо се и даље радовати и туговати заједно.

Трагедија као позив на људскост!

   Србију, као и друге земље региона, протеклих дана погодила је велика природна непогода. Да ли је обилне падавине, поплаве и штету која је уследила изазвао гнев природе, ХААРП, лош систем одбране или нешто пето, у то не улазим, фокусираћу се у наредних пар редова на позитивне ствари... 

5. Делије и гробари раде заједно - много је било међу Србима подела, а једна од највећих модерних подела је она на навијаче Црвене Звезде и Партизана. Пљувања, препуцавања, беспотребно трошење енергије и много негативних емоција, али када је загустило заједно су на бедемима били и једни и други, помажући где је требало, заједно певајући химну и бодрећи се међусобно.

4. Помоћ других - неки су помогли више, неки мање, али опет је некако лепо видети да постоји неко у другој држави ко хоће да помогне, донира новац, пошаље спасиоце, лекове... Чак и неко за кога си само име, тачкица на атласу или мисаони појам..

3. Самоорганизација - било да су у питању разне организације, спортски клубови, уметничка друштва, угоститељски објекти - свако је допринео на свој начин. Људи су се сами организовали и помогли колико могу. Свако од њих је био део мозаика позитивног који се лако склопио и донео доста доброг. 

2. Одбрана Шапца, Сремске Митровице, Костолца... - није много битно да ли је људе позвао Аца, Пера или Жика, људи су дошли и понели са собом позитивне енергије, да су њом могли сазидати насипе. Јесте, било је проблема у организацији, јесте, било је и пијаних и оних који нису дошли само да раде, али генерално срце сваког са добрим намерама напунила је поносом слика онолико људи испред Сава Центра или Арене, жељних да помогну.  

1. Несебичност - ваљда су протекли дани, као никада до сад, показали да можемо да будемо и несебечни. Ту је и још једна спознаја, заправо леп осећај је нешто дати, помоћи другоме без директне користи за себе. Заправо једина корист за тебе је спознаја да си човек.

Странци у Србији који нису били странци...

Они нису били Срби рођењем, али су својим животом и примером задужили Србију. Дошли су са различитих поднебља, а све их је везивала велика љубав према српском народу, са којим су делили добро и зло. Овде су само кратке цртице о њима,

Палман Брахт – Немачки витез, жесток борац, који се истицао доминантном појавом и великом храброшћу, који  је свуда у стопу пратио најмоћнијег српског владара, Душана Немањића.  Брахт се Стефану Душану придружио 1331. године, помогао му да освоји власт и остао је уз њега до цареве смрти. Палман је у почетку био само најамник, али је временом стекао поверење владара, постао његов лични телохранитељ и повереник

Др. Елизабет Рос – Први светски рат почео је жестоким нападима моћних Аустро-Угарске и Немачке на нејаку Србију. Пре него што су западне силе војно помогле своју савезницу, из Енглеске и Шкотске стигла је храбра група докторки и медицинских сестара. Међу њима се истицала докторка Елизабет Рос, које је и по 20 часова дневно лечила болесне и рањене у крагујевачкој болници, док није и сама оболела и умрла у фебруару 1915. Године. Захвални Крагујевчани сваке године држе помен над гробом храбре докторке, на којем пише „Она је дала своје срце српском народу“.

Флора Сендс – Британка немирног духа, добровољац у српској војсци, прва жена у Европи која је добила официрски чин, и то у српској војсци током Првог Светског рата. Омиљена међу војницима и официрима, истицала се храброшћу, као и Милунка Савић, а након Великог рата остала је у Србији  делећи са народом добро и зло.

Франтишек Зах – Чех, панслависта, имао је велики утицај на Српску државотворност средином и крајем 19. века. Један је од најзаслужнијих за формирање српске Војне академије, као и за писање и дефинисање српског националног програма. Проглашен за српског генерала, што је и највише звање које је један Чех добио у иностранству.

Тимоти Џон Бајфорд - Британски режисер, сценариста и глумац, који је већи део свог радног века провео у Србији, делећи са народом све недаће који је донео крај 20. века. Остаће упамћен као Енглез који је направио најбоље српске дечје серије - "Невен", "Полетарац", "Бабино унуче", "Метла без дршке", "Трагом птице додо", "Нотна сваштара"...

Ђорђе Вајферт – Потомак богате породице немачких индустријалаца дао је немерљив допринос развоју Србије. Иако многи Вајферта пре свега везују за пиво, његов допринос је немерљиво већи. Донатор, добротвор, мецена многих уметника и културних установа, финансијер српских националних интереса и српске војске у ослободилачким ратовима, Ђорђе Вајферт нам се сасвим заслужено смеши са новчанице од хиљаду динара.

Павле Јуришић Штурм – Рођен као Паулус Еуген Штурм, овај пореклом Лужички Србин, завршивши све Пруске војне школе осетио је потребу и жељу да се сједини са српским народом у његовој борби за национални идентитет и ослобођење. Прошао је све ратове са Турцима, Балканске ратове и Велики рат, оставивши немерљив траг и завештање као прави генерал поносне српске војске.

Др.Арчибалд  Рајс – Етнички Немац са швајцарским пасошем, али Србин у срцу. Доктор криминологије био је сведок највећих страдања српског народа у Првом Светском рату, делећи судбину Срба и током голготе повлачења преко Албаније и током ослобођења. Одлично је познавао наш народ и упозорио нас на то у књизи „Чујте Срби“, за коју свакако дајем препоруку. По његовој жељи његово срце однесено је у урни на Кајмачкалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“