О једном лудом спорту и лудим људима

   

     Обећао сам пре скоро десет година једном саиграчу да ћу написати текст о америчком фудбалу. Не знам зашто ми је толико требало, вероватно нисам био заинтересован за тако нешто, нити сам могао да сагледам ствари добро док сам играо, али сада су ми ствари мало јасније и можда је прави тренутак. :)

     Бандажираш колена, лактове, обавезно скочне зглобове. Навучеш копачке или патике и док везујеш пертле нешто те вуче, једва чекаш да изађеш на терен. Свеједно је да ли је паркет, трава или вештачка подлога. Свеједно је да ли си на ливади са пет ортака или излазиш на терен пред важну текму са тридесет саиграча. Једва чекаш да крене...

     Чекам те. Јачи си, већи, бржи, али нећеш проћи. Подметнућу руку, тело и главу, али проћи нећеш. Можда и хоћеш, али ти нећу олакшати. Чак и ако ме прегазиш, устаћу и спремићу се за следећу акцију, али о томе сада не размишљам. Размишљам како нећеш проћи.

     Трчим ка теби. Јачи си, већи, ломиш кости да све пуца али ја нећу стати. Идем право на тебе. Можда ћеш ме зауставити, али борићу се за сваки јард. Већи си, али померићу те с места. Јачи си, али ти лопту нећу дати макар ме прегазио.

     Како објаснити некоме са стране тај феномен. Те тренутке када те после утакмице сваки део тела боли, да имаш тек толико снаге да изађеш напоље и попијеш пиво с ортацима, истим онима с којима си заједно крварио на терену. Попијеш најслађе пиво у животу и препривачаш у недоглед сваки детаљ с текме. Не, то не можеш објаснити неком ко то није доживео.

     Још теже неком можеш објаснити какав је осећај после ударца кацигом, када се у једном моменту све зацрни, а ти одмах потом отрчиш на своје место и спремаш се за следећу акцију, за следећи ударац.  Када ти се врти у глави и не знаш где се налазиш, а једино што ти је битно је да ли си зауставио противника или да ли си освојио нови даун.

    Када те питају зашто се ломаташ за глупу јајасту лопту или за тамо неку линију на терену, немој се трудити да објасниш. Ти који те питају не знају за твој тим, за литре зноја које сте заједно пролили, за пожртвовање, за ортака који је подметнуо раме или главу због тебе.

     Овај спорт није за шминкере, позере и слабе. Било је и њих али нису дуго издржали. Играли су амерички фудбал и мали и мршави, и дебели и спори, и болесни и повређени, али сви су они имали и имају срце. Сви су они борци и зато према њима можеш осећати само поштовање. Када противник лежи на земљи, пружити му руку или честитати бољем после утакмице, то је све што можеш да учиниш.

     На крају, дође неки пут моменат да се запиташ "шта ће мени ово?". Нема пара нити ћу се од овога обогатити, нисам популаран нити ћу постати, има јачих, већих, бржих, због спорта имам проблема са родитељима, девојком или женом... Када ти прођу сва та питања кроз главу, сети се онога - "У животу није важно колико си пута пао, већ колико си пута устао!", а онда се сети колико си пута у америчком фудбалу пао... много... Сваки пут си устао! Шта је амерички фудбал, него живот у малом...

Нечија земља

     Негде далеко, на планети Земљи, на рубу Европе, на брдовитом Балкану лежи парче земље. На тој земљи ноге клецају и чује се хук ветра који доноси дах прошлости, неизвесност садашњости и наду будућности.

-    Ослушни сине – говори старац унуку – Чујеш ли кас силних атова и звекет моћног оружја? Чујеш ли шкрипу оклопа и песму славних ратника? Они ће заувек одјекивати Косовом.

У насељу Косово Поље на једној трошној, дрвеној клупици седе старац и малени дечак, који је загледан у старчеву белу браду, која се помера у складу са његовим испуцалим уснама. Око њих згариште... Куће немају кровове, прозори су полупани, наде порушене... Поред њих пролазе наоружани војници на страном језику пожурујући преостале Србе из села да уђу у војне камионе.

-    Овде је некад пролазио свети кнез Лазар – наставља старац – За њим су ишли храбри српски витезови носећи црвене и златне барјаке. Ишли су на мегдан Турцима свесно приносећи себе као жртву зарад очувања отаџбине. Они су се издигли изнад осталих и заслужили царство небеско. Богу су угодна њихова дела. Србија ће их заувек памтити и поштовати. Но, они нису знали каква ће нас несрећа задесити. Прво су Турци желели Косово, данас га желе Албанци, сутра можда Американци и Немци. Увек ће се наћи неки злотвори  који хоће туђ посед и земљу. Ми морамо бити јачи од њих. Морамо их победити, али не пушкама, бомбама или ножевима, већ нашом храброшћу, пожртвовањем и упорношћу.

Срби за то време ужурбано напуштају село, жене носе децу која непрестано вриште тешећи их и тепајући им. Мушкарци утоварају и последње вреће са стварима у камионе. На старца и дечака као да су сви заборавили. Старац се полако придиже са клупе и рече:

-    Идемо сине, време нам је да кренемо. Вратићемо се ми овде.

Дечак својим немирним очима погледа у свог деду. Имао је за њега само једно питање:

-    Деко, зар се вреди враћати овде?

-    Вреди сине – на старчевом лицу појавише се сузе – наравно да вреди. Вреди и због косовских јунака, а вредеће и због твојих унука. Ово је наша земља, запамти то. Остаћемо овде...

Војник поможе старцу да се попне у камион, потом убаци и дечака у њега. Деда и унук погледаше око себе видевши само људе који без наде зуре у под. Војник седе у кабину, даде знак осталима, упали мотор и последње возило полако крене низ пут. Црквена звона су звонила. Можда звоне последњи пут, а можда ће звонити још вековима. То зависи искључиво од нас...

Посвећено Србима прогнаним с Космета

ВМ, 2004 

Омаж највећем српском перу

Десило се да се поклопи исти датум, 13. март - 2014. године завршава се кампања за изборе, а 1975. умро је највећи српски писац и нобеловац Иво Андрић. Први датум вероватно нема никакво веће значење, јер наставља да се врти круг лажи, обмана и вређања иоле паметног и освешћеног човека од стране “српске политичке елите”. Други датум пак представља значајан дан, јер је Србија изгубила свог јединог нобеловца.

На први поглед та два догађаја немају везе, али зар није велики Андрић рекао “Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати.” Данас је тај дан, био је и јуче, и дан пре тога… То је наша реалност с којој се морамо изборити како знамо и умемо.

Да ли је Андрић био свевременски или ванвременски потпуно је свеједно, али никад јаснији није био лик Карађоза, злогласног управника Проклете Авлије (не живимо ли ми на неки чудан начин у некој сличној авлији?),или лик Рајке из Госпођице, ликови несреће и отуђења, несхваћене и одбачене, које је зло узело под своје.

Доћи ће и наше светло на крају тунела, надамо се, као и Андрићеви јунаци, а можда ћемо ипак схватити да наш тунел и није толико мрачан, да смо нашом снагом пробили прозоре и пустили сунчеву светлост у њега. Не смемо заборавити да “све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо”.

Хвала Вам за све господине Андрићу!

На крају, у мору генијалних цитата поделио бих овај са жељом да се не пронађемо у њему… :)

“Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.”