"Бескрајни, плави круг. У њему, звезда." Милош Црњански

26. септембра 1893. године рођен је српски писац Милош Црњански, изузетан стилиста, вероватно највећи "мађионичар речи" у српској литератури. Студирао је историју уметности у Бечу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду. 

У роману "Сеобе", чији је први део написао 1929. а други 1962, успео је да поетизује историјску визију инспирисану трагичним расејањем Срба - роман је велика историјска фреска и поема о лутању и беспућу. Трагика, љубав, страст и поетика, свега има код Црњанског онолико колико треба да буде.

Остала дела овог великана књижевности су романи "Дневник о Чарнојевићу", "Роман о Лондону", "Кап шпанске крви", "Код Хиперборејца", песме "Лирика Итаке", "Ламент над Београдом", новела "Прича о мушком", драме "Маска", "Конак", "Никола Тесла", путописи "Љубав у Тоскани", "Књига о Немачкој", "Наша небеса", "Наше плаже на Јадрану", "Бока Которска".

"Нада је највиши степен мудрости у људском животу... У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи... Ја видим да ће доћи једно боље стољеће. Оно увијек долази..."

Сасвим (не)обична недеља

     Ово је прича о води. Почиње и завршава се водом, јер вода је извор живота, али и извор проблема. Текст је шаљиво-трагичног карактера и говори о проблемима младог брачног пара, наравно ни приближно озбиљним као неки са којима се људи сусрећу...

дан 1

Пре двадесетак дана одлучили смо да се селимо из старог стана, јер је прокишњавао. Нашли смо нови у кратком року, међутим на дан када смо требали да кречимо и преносимо ствари открили смо влагу у стану на делу који је био покривен тапетама. После пар сати договора, консултација, свађа и дугих емотивних разговора праћених сузама одлучујемо да се ипак уселимо.

дан 2

Дан испуњен радом, али и оптимизмом који из њега произилази. Окречили смо и средили доста запуштен стан, пренели ствари, најгоре је прошло. Ал не лези враже...

дан 3

Прва ноћ пролази у сталном куцкању и шушкању, али нисмо лоше спавали јер смо били изморени. Моја жена сумња да има мишева и поставља замке по стану (лепак на картону), а сумња се и на жижка, што је испоставиће се натачно, али хајде да не доносимо преране закључке. Такође, занимљивост је и да смо ишли по депозит код старе газдарице, која се направила луда за паре, но после пар сати убеђивања и расправе успели смо да исцедимо тешко стечене наше динаре, пардон евре. Све у свему, јадно вече.

дан 4

И би миш, и ухватио се у замку, али авај, уместо да се залепи на картон и да га без проблема избацимо, мученик се залепио за лепак који је био на паркету и очајно се батргао. После краћих консултација крећемо у мисију одлепљивања миша, који никако није хтео да се лако преда. Но, уз наизменично цвиљење миша и моје жене реп се коначно успео одвојити и рођак Микија Мауса, Амоса, Брзог Гонзалеса и осталих знаменитих мишева завршио је у контејнеру, а ми смо могли мирно да спавамо.

дан 5

Дошао је викенд, коначно смо могли да се опустимо. Можда, да у стану до нас није неки наркоман, лудак, који попут Дон Кихота води борбу против невидљивог непријатеља. Само борба Сервантесовог јунака је имала неког смисла спрам ове, јер је човек без престанка арлаукао, псовао, проклињао, претио клањем и гле чуда, помињао неку воду. Као врхунац зафрљачио је пластичну флашу на спољни стуб и вода нам се разлила по прозору. Тај процес је поновио два пута. Дивно, помислих.

дан 6

Миран дан, сем што је између један и два ноћу комшија извео своју тираду псовки у трајању од сат времена. Без престанка, свака част!

дан 7

Изашли смо из стана на сат времена. Вратили смо се, откучао сам стан и закорачио у воду! Чекајте, помислих у секунди, па не може да прокишњава, у приземљу смо, а чак и киша не пада - мора да је канализација! Отрчао сам, пардон, одгацао сам кроз поплављен ходник и куњиху у купатило и заврнуо вентиле. Испоставиће се да је тај напор на почетку био узалудан, јер је проблем био са канализацијом. Очитили смо некако воду, заједно са фекалијама и осталим нечистоћама које су плутале по стану и обавестили газде.

Наравно, као што претпостављате, газде нису ништа решиле, само су сметали - и док су се расправљали с нама ко је крив око проблема, канализација се опет отворила и фекалије су опет покуљале. Ал је неко добро јео, а видесмо нажалост и шта. Санирасмо некако и то, очистисмо стан, наравно претходно смо уз консултације са стручњацима заврнули вентиле тако да цела зграда нема воде док се проблем не реши, а решиће се једног дана. Ваљда.

А поента? Нема поенте, само се надам да ће ако све ово напишем нешто да крене набоље. Шта ћете, нада умире последња... :)

О животним биткама...

- Тешко је водити битке. Кад кажем битке, мислим на животне битке. 

- Животне битке?

- Да. Сваки моменат нашег борављења на овој благородној земљи је борба. За опстанак.

- Мислим да је то претерано. Животиње се боре за опстанак. Слажем се, човек се борио за опстанак некада давно, у древна времена. Када је изашао из пећине, кренуо у непознато... Борио се за опстанак са другим врстама и природом. Изборио се. Сада није потребно борити се за опстанак, већ за положај.

- Положај долази после опстанка, али док се бори за положај човек се заправо бори за опстанак. Само је та борба променила облик.

- Борба значи рат.

- Заправо, рат значи борбу.

- А човек ратује од како постаји. Мање или више успешно.

- Тачно. Један кинески филозоф и ратник рекао је да битке добијају они који познају и себе и противника. Заиста не знам шта је теже. Како упознати противника? По особинама, по понашању, по мотивима, по делима? Постоји шанса за то, али постоји и добра шанса да грешимо. Времена се мењају, а и људи. Поступци нису увек исти. Још је теже упознати себе.

- Добити битке са самим собом?

- Рашчистити ствари у својој глави. Решити камо ћемо и како ћемо, којим ћемо путем доћи до онога шта смо замислили.

- То је рационално.

- Не. Не мора бити рационално. Зар је човек све што је постигао успео захваљујући рационалном понашању? Пре бих рекао да се понашао у складу са својим нагонима. Све животиње се понашају у складу са нагонима. Само осећајима треба веровати у трену када нас разум изда и разуму када нас осећаји издају.

- Од битке ка осећају и разуму.

- Наравно, јер битка је спој осећаја и разума.

- А шта је од тога важније?

- То је врло тешко питање. Да човек зна одговор на то питање добио би све битке – и оне унутрашње, са самим собом и оне спољашње, са својим противником.

- Да ли је могуће добити све битке?

- То је немогуће. Порази су некада неминовност, чак и када урадимо све што је у нашој моћи. Али порази не значе увек крај.

- А кад изгубимо све битке?

- Смрт.

- Значи не можемо увек победити?

- Не можемо.

- А да се потрудимо?

- То можемо.

Поглед кроз маглу сећања

      

         У магли сећања све је теже пронаћи пут како је човек старији. Магла је сувише густа, у њу су уткани разни животни проблеми, подаци који нас свакодневно окупирају, мање битне ствари којима нас засипају... Пут је све теже пронаћи, а када загребемо по њему, затворимо очи и препустимо се, светлост обасја сећања и она оживе.

Са дедом сам волео да гледам возове. То сећање је врло живо. Одлазили смо на станицу колима или чешће бициклом и гледали их како, онако моћни и бучни, достајанствено пролазе. Моје усхићење би достигло врхунац када би се огласила сирена. Наравно, када сам одрастао схватио сам да су ти возови били они исти стари и зарђали, они спори и неугледни какви су и данас, али док сам их гледао с дедом видео сам их другим очима. Магија детињства, додир чаробног штапића сећања и поново се и дан данас обрадујем сирени чији звук пробија маглу.

Мој деда Славољуб рођен је у Мачви, где је провео и детињство, али је готово цео живот провео у Срему. То је дефинисало његов темперамент између мачванске чврстине, упорности и тврдоглавости и сремачке опуштености и веселости. У вези са том његовом сремачком половином била је и велика љубав према тамбурици.

Био је главни заговорник да научим да свирам овај у исто време и тужни и весели инструмент, а када сам почео активно да учим технике овладавања жицама долазио сам викендом и свирао баби и деди. Не сматрам да сам био посебно добар на инструменту, али ваљда је мој деда био посебно субјективан када сам ја у питању. Његова омиљена песма је била "Говори се да ме вараш", стварно је уживао у њој и говорио да му је жеља да када умре на његовом гробу повремено одсвирам ту песму. Наставио сам да му свирам ту песму и када сам престао активно да свирам тамбурицу.

Тек када је деда Славко умро, схватио сам колику је празнину његов одлазак изазвао. Нешто у тој кући није било исто, његов кревет у углу на којем је увек био у полулежећем полужају зврјао је празан. Фалио је његов глас, његове неуморне идеје и чврста воља. Тамбурица је замукла.

Време је пролазило и заборавио сам дедину жељу пред смрт. Неколико година након што је преминуо деда Славко ми је дошао у сан и затражио да му свирам. Устао сам и одлучно потражио тамбурицу, што је зачудило моје родитеље. Доста муке је требало да је нађемо, негде на тавану, прекривену са много слојева прашине. Извукао сам инструмент из футроле и зачудо све жице су биле на месту, затегнуте. Погладио сам их нежно прстима. Онда се десила магија – временом сам заборавио значење жица, тонове, називе нота, нисам имао трзалицу ни брзину прстију као некад, али пробао сам да свирам. И тако, тон по тон, по ходницима сећања јављала се стара, добро позната мелодија. Успео сам да је одсвирам, а нешто касније то исто поновим и на дедином гробу. Тада, док сам свирао, нека светлост је обасјала густу маглу кроз коју ме је живот провлачио и поново сам јасно видео слике дедине љубави, подршке и помоћи које ми је пружао и које ће остати заувек у мени.