#‎PlaninskePrice: Тродневна магија Таре и Златибора

     Планинске приче крећу оног момента када почне успон на планину, а не завршавају се никада. Има на планинама нешто чаробно и мистично, нешто што окупира човека како кроз историју, тако и данас. Није без разлога то што је седиште старогрчких богова на Олимпу или да се највеће тајне и мудрости будизма налазе на Хималајима.

Лепо је причати о крову света, али нема потребе ићи толико далеко. Пуно лепоте налази се и у нашој земљи, готово на дохват руке, тако да иако је лепо путовати по белом свету, не пропустите да упознате лепоте Србије. Туристичка организација Србије омогућила је ауторима десет најбољих текстова са конкурса "Планинске приче", међу којима сам имао задовољство да будем, да заједно са екипом новинара у три дана упозна из другог угла неке чувене, али и скривене, лепоте Златибора, Таре и Бајине Баште.

Апсолутно сви путници били су наоружани позитивним расположењем, те нас мањи саобраћајни удес на почетку путовања није пореметио. Први домаћин било нам је село Сирогојно на источном делу Златибора, село чувено по својим вредним плетиљама и одећи од вуне, која већ деценијама прославља име овог златиборског места по свету. 

Није Сирогојно познато само по плетиљама, већ и по свом етно селу, заиста јако лепо уређеном, где се можете упознати са тим како је изгледао живот на селу током 19. века. Кућице су аутентичне, па тако можете јако лепо видети где су се налазила огњишта, где је чувана храна, где је ко спавао, а Бога ми и интимна места где су млади брачни парови проводили време огрнути у вунене покриваче. :)

Ипак, био би грех да када причамо о Сирогојну не поменем и наше сјајне домаћине, који су нас у крчми дочекали ракијом (шљивовицом наравно) и правим златиборским специјалитетима - пршутом, кајмаком, сиром, лепињама и свадбарским купусом!

Несвакидашњи осећај приредио нам је наредни дан када смо на -6 степени целзијуса уживали на планинском Сунцу возећи се жичаром ка врху Торник. Призор је прелеп, борови су окупано у бело, а са Торника се лепо виде околни врхови и планине Западне Србије - остаје вам само да се препустите и уживате.

Скијање на Торнику свакако је нешто што је примамљиво љубитељима адреналина. Од искусних скијаша из наше групе, који су се опробали на стазама, могао сам да чујем да су стазе изузетно занимљиве, нимало лаке и да сваки скијаш и бордер могу пронаћи спуст за себе. Уколико нисте скијаш, неће вам бити досадно на Торнику, јер он нуди многе занимљиве садржаје као што су тјубинг (спуштање гумом низ специјалну стазу) или вожња бобом на шинама, планинском ролеркостеру, на коме достижете брзину око 60 км на час. 

Када сте већ на Златибору, не пропустите Стопића пећину, коју сам ја неправедно изоставио из моје претходне златиборске приче. Пећина је занимљива по много чему - чућете и видети хук водопада, одушевити се бигреним кадама, сазнати како то да су један Златиборац, Црногорац, дивља мачка, гола жена и остали исцртани стенама пећине и чути пуно занимљивих локалних прича и веровања.

Ехо пећине још нас је пратио док смо кретали пут Таре. Тамо смо се најпре одушевили погледом који пуца са Заовина, на чисту језерску воду, која је на Тару довучена са Дрине уз помоћ јапанске технологије, као и на околне падине прекривене боровим шумама.

Причати о Тари нема смисла ако не поменемо њен богат биљни и животињски свет. Панчићева оморика, чувена ендемска врста и сведок дешавања у историји планете још од леденог доба, пронађена је овде. Планина с обзиром да је и даље доста дивља и прекривена шумом настањена је и вуковима, дивљим свињама, а посебно су интересантни медведи, чији број на Тари варира од 30 до 40 јединки (како нам рекоше у Србији укупно има око 60 јединки). 

Река Врело представља право мало чудо природе. Дугачка је свега 365 метара, колико има и дана у години, има свој извор, притоке, а на спектакуларан начин улива се у Дрину лепим водопадом, високим скоро десет метара. Такође се у овој речици, која је то само по дужини, а никако по утиску који оставља, могу видети и импресивни примерци калифорнијске пастрмке.

Импресивно изгледа и поглед на босанске планине када се спуштате са Таре ка Перућцу и доле на Дрину, која увек негде жури. Пратимо ову славну реку и стижемо до Бајине Баште, а овај градић ће вам поносно показати своју највећу атракцију – кућицу на Дрини. Раније сам виђао фотографије ове кућице која пркоси снажној струји и био задивљен, али је свакако посебан осећај када све то видите уживо.

Чисто да завршимо, онако српски, домаћински, како обичаји налажу свратисмо на крају путовања у просторије ББ Клековаче, где се прави врхунска ракија. Окреписмо се како ваља, а Бога ми и наједосмо, а како одбити љубазне домаћине који су се својски потрудили и показали нам сву гостољубивост овог краја. 

Ех, и ово путовање је дошло и прошло врло брзо, а како и не би када сам био у сјајном друштву и уживао у прелепим пределима наше Србије. Та слика остаће ми дуго у глави и помоћи да се изборим са свакодневним трзавицама који ми живот у граду намеће. Планине су тамо, не тако далеко, чекају нас стрпљиво, зато уживајмо у новим авантурама и причама које нам доносе.