Како се калило српско царство...

          Не може свако бити цар, за то је потребан посебан склоп личности. Ово је текст о Душану Силном, који нема претензију да некога идеализује, већ да објективно исприча причу о најмоћнијем Србину икада...

Пуна три века Србијом је владала династија Немањића. У смутна времена током 12., 13. и 14. века када је сваком, па и владару, живот висио о концу, не можемо а да не закључимо(ако смо верници) да је ова династија владала уз велики Божји благослов и имала невероватну способност и државотворност. Уколико нисте верник, онда морате да признате барем ово друго.

Како су то Немањићи, као нико пре и нико после њих успели? Тако што су као владари долазили најспособнији људи у том тренутку, а не старији синови, како је то углавном до тада био обичај. У низу веома успешних владара, 1308. на свет је дошао најуспешнији од свих, Стефан Душан.

Сви знају какав је војник Душан био. Са преко 2 метра висине и невероватном физичком снагом био је готово непобедив, још као младић. Јахао је на челу своје огромне гарде, где нико није био нижи од два метра и уливао страх и трепет. Но, не треба никако заборавити његову просвећеност и образовање, говорио је неколико језика и имао најбоље учитеље тог доба, са српског и византијског двора. Да није тако било, не би био могућ ни Законик, ни Српска Патријаршија, а ни царска круна.

 Као што сам написао на почетку, не гајимо илузије да је Душан Немањић био човек без мана . Одговоран је за насилно преузимање власти од оца, мада остаје историјска дилема да ли је то било оправдано и ко је био иницијатор сукоба. Према ономе што знамо о његовом карактеру био је суров и понекад прек, али ипак праведан. Само тај склоп личности довео га је до онога што је на крају постао, цар.

Са 22 године млади Душан Немањић односи превагу водећи крило српске војске у великој победи код Велбужда, а само годину дана касније постаје краљ. До двадесет пете године победио је Угаре, Ромеје, Зетске побуњенике, Арбанасе... успеси су се низали један за другим. Наредних 10 година године су тријумфа и цветања српске државе, што војно, што културно. Освајају се градови, али поред градова освајају се и учени људи, песници, неимари, уметници.

1346. године у Скопљу је на Васкрс Стефан Душан крунисан за цара Срба, Грка и Арбанаса. Проглашена је Српска патријаршија с првим српским патријархом Јоаникијем. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе, која је територијално била већа него икад. Сем земаља раније српске краљевине, обухватала је Мачву, Захумље, садашњу Албанију, Епир, Тесалију, Акарнанију, Етолију и сву Македонију до Христопоља (Кавала), изузев Солуна. 

Држава је почивала на начелу законитости - према Душановом законику, усвојеном 1349. и допуњеном 1354. - закон је јачи и од супротне воље владара. Судије су биле дужне да суде по закону, а не у страху од цара. Душан је не само владар Срба, он је бастион хришћанства, како га називају његови поданици Ромеји, а то ће се тек испоставити тачним само неколико деценија после његове смрти.

Нажалост, отишао је на врхунцу моћи, 1355. године, имао је 47 година. Његова сенка била је огромна, не зато што је био висок човек, већ зато што је био велики владар, коме закон није лежао у топузу, већ у праву и правди.