Негде далеко, на планети Земљи, на рубу Европе, на брдовитом Балкану лежи парче земље. На тој земљи ноге клецају и чује се хук ветра који доноси дах прошлости, неизвесност садашњости и наду будућности.
- Ослушни сине – говори старац унуку – Чујеш ли кас силних атова и звекет моћног оружја? Чујеш ли шкрипу оклопа и песму славних ратника? Они ће заувек одјекивати Косовом.
У насељу Косово Поље на једној трошној, дрвеној клупици седе старац и малени дечак, који је загледан у старчеву белу браду, која се помера у складу са његовим испуцалим уснама. Око њих згариште... Куће немају кровове, прозори су полупани, наде порушене... Поред њих пролазе наоружани војници на страном језику пожурујући преостале Србе из села да уђу у војне камионе.
- Овде је некад пролазио свети кнез Лазар – наставља старац – За њим су ишли храбри српски витезови носећи црвене и златне барјаке. Ишли су на мегдан Турцима свесно приносећи себе као жртву зарад очувања отаџбине. Они су се издигли изнад осталих и заслужили царство небеско. Богу су угодна њихова дела. Србија ће их заувек памтити и поштовати. Но, они нису знали каква ће нас несрећа задесити. Прво су Турци желели Косово, данас га желе Албанци, сутра можда Американци и Немци. Увек ће се наћи неки злотвори који хоће туђ посед и земљу. Ми морамо бити јачи од њих. Морамо их победити, али не пушкама, бомбама или ножевима, већ нашом храброшћу, пожртвовањем и упорношћу.
Срби за то време ужурбано напуштају село, жене носе децу која непрестано вриште тешећи их и тепајући им. Мушкарци утоварају и последње вреће са стварима у камионе. На старца и дечака као да су сви заборавили. Старац се полако придиже са клупе и рече:
- Идемо сине, време нам је да кренемо. Вратићемо се ми овде.
Дечак својим немирним очима погледа у свог деду. Имао је за њега само једно питање:
- Деко, зар се вреди враћати овде?
- Вреди сине – на старчевом лицу појавише се сузе – наравно да вреди. Вреди и због косовских јунака, а вредеће и због твојих унука. Ово је наша земља, запамти то. Остаћемо овде...
Војник поможе старцу да се попне у камион, потом убаци и дечака у њега. Деда и унук погледаше око себе видевши само људе који без наде зуре у под. Војник седе у кабину, даде знак осталима, упали мотор и последње возило полако крене низ пут. Црквена звона су звонила. Можда звоне последњи пут, а можда ће звонити још вековима. То зависи искључиво од нас...
Посвећено Србима прогнаним с Космета
ВМ, 2004
Нема коментара:
Постави коментар
Шта мислите о овом теми?