Тицанова буна - Када се Срем затресе...

    Сремци важе за мирне, благе и трпељиве људе. У суштини то јесте тачно, међутим када их неко малтретира и трпељиви Сремци могу да покажу зубе. 3. априла 1807. године готово голоруки сељаци макар на десет дана уздрмали су моћно царство.

    Замислите ситуацију – прва половина 1807. године, у Србији букти устанак, а устаници нижу све саме победе – Мишар, Иванковац, Делиград, ослобођен је Београд... Устаничком Србијом шири се талас ослобођења, а сви Срби, посебно они у расејању, маштају о слободи и уједињењу. Срби у Срему живе тешким животом, под чизмом Аустријског царства. На периферији царства, народ је далеко од цара и Беча, али је под влашћу бахатог племства, које је сељаке посматрало као стоку и њихових сурових надзорника, који су отимали од сељака муком стечено и направљено.

    Живи се у јаду и беди, народ је сиромашан и угажен, а само да се погледа преко Саве, на двеста метара је слободна Србија. Морало је да пукне. Десило се то у Вогњу 3. априла када је сеоски старешина Теодор Аврамовић Вогањац позвао људе на устанак, а они се одазвали брзо и сложно. Око петнаест хиљада сељака из око педесет сремачких села кренуло је против својих душмана.

     Међу устаницима се посебно истицао прекаљени ратник Теодор Аврамовић Тицан, родом из села Јазак, који је жариште устанка пренео на Фрушку Гору, а у Врднику, пред манастиром Раваница било је седиште вођа устанка. По Тицану је касније и устанак добио име, мада подједнаке заслуге за њега има и његов имењак Вогањац.

     Нажалост, ова прича није имала срећан крај, устанак је брзо угашен, 14. априла, јер је Аустрија послала читаву армију да се обрачуна са „куком и мотиком“. Тицан је ухваћен 9. априла и после неуспешног покушаја бега кажњен суровом смрћу, након мучења и черечења, за пример осталима. Срећом, пошто су у току били Наполеонови ратови и Први Српски устанак, власти су биле благе према осталим учесницима, који су амнестирани.

     Сељаци су ипак успели нешто, чуо се њихов глас. Три године након устанка власти су приморали локалне велепоседнике да поштују прописе који су регулисали однос кметова и феудалаца (Урбаре) и омогућиле већу слободу и бољи положај сељака. Потомци сремских сељака ће нешто више од сто година касније ипак дочекати ослобођење.