О животним биткама...

- Тешко је водити битке. Кад кажем битке, мислим на животне битке. 

- Животне битке?

- Да. Сваки моменат нашег борављења на овој благородној земљи је борба. За опстанак.

- Мислим да је то претерано. Животиње се боре за опстанак. Слажем се, човек се борио за опстанак некада давно, у древна времена. Када је изашао из пећине, кренуо у непознато... Борио се за опстанак са другим врстама и природом. Изборио се. Сада није потребно борити се за опстанак, већ за положај.

- Положај долази после опстанка, али док се бори за положај човек се заправо бори за опстанак. Само је та борба променила облик.

- Борба значи рат.

- Заправо, рат значи борбу.

- А човек ратује од како постаји. Мање или више успешно.

- Тачно. Један кинески филозоф и ратник рекао је да битке добијају они који познају и себе и противника. Заиста не знам шта је теже. Како упознати противника? По особинама, по понашању, по мотивима, по делима? Постоји шанса за то, али постоји и добра шанса да грешимо. Времена се мењају, а и људи. Поступци нису увек исти. Још је теже упознати себе.

- Добити битке са самим собом?

- Рашчистити ствари у својој глави. Решити камо ћемо и како ћемо, којим ћемо путем доћи до онога шта смо замислили.

- То је рационално.

- Не. Не мора бити рационално. Зар је човек све што је постигао успео захваљујући рационалном понашању? Пре бих рекао да се понашао у складу са својим нагонима. Све животиње се понашају у складу са нагонима. Само осећајима треба веровати у трену када нас разум изда и разуму када нас осећаји издају.

- Од битке ка осећају и разуму.

- Наравно, јер битка је спој осећаја и разума.

- А шта је од тога важније?

- То је врло тешко питање. Да човек зна одговор на то питање добио би све битке – и оне унутрашње, са самим собом и оне спољашње, са својим противником.

- Да ли је могуће добити све битке?

- То је немогуће. Порази су некада неминовност, чак и када урадимо све што је у нашој моћи. Али порази не значе увек крај.

- А кад изгубимо све битке?

- Смрт.

- Значи не можемо увек победити?

- Не можемо.

- А да се потрудимо?

- То можемо.

Поглед кроз маглу сећања

      

         У магли сећања све је теже пронаћи пут како је човек старији. Магла је сувише густа, у њу су уткани разни животни проблеми, подаци који нас свакодневно окупирају, мање битне ствари којима нас засипају... Пут је све теже пронаћи, а када загребемо по њему, затворимо очи и препустимо се, светлост обасја сећања и она оживе.

Са дедом сам волео да гледам возове. То сећање је врло живо. Одлазили смо на станицу колима или чешће бициклом и гледали их како, онако моћни и бучни, достајанствено пролазе. Моје усхићење би достигло врхунац када би се огласила сирена. Наравно, када сам одрастао схватио сам да су ти возови били они исти стари и зарђали, они спори и неугледни какви су и данас, али док сам их гледао с дедом видео сам их другим очима. Магија детињства, додир чаробног штапића сећања и поново се и дан данас обрадујем сирени чији звук пробија маглу.

Мој деда Славољуб рођен је у Мачви, где је провео и детињство, али је готово цео живот провео у Срему. То је дефинисало његов темперамент између мачванске чврстине, упорности и тврдоглавости и сремачке опуштености и веселости. У вези са том његовом сремачком половином била је и велика љубав према тамбурици.

Био је главни заговорник да научим да свирам овај у исто време и тужни и весели инструмент, а када сам почео активно да учим технике овладавања жицама долазио сам викендом и свирао баби и деди. Не сматрам да сам био посебно добар на инструменту, али ваљда је мој деда био посебно субјективан када сам ја у питању. Његова омиљена песма је била "Говори се да ме вараш", стварно је уживао у њој и говорио да му је жеља да када умре на његовом гробу повремено одсвирам ту песму. Наставио сам да му свирам ту песму и када сам престао активно да свирам тамбурицу.

Тек када је деда Славко умро, схватио сам колику је празнину његов одлазак изазвао. Нешто у тој кући није било исто, његов кревет у углу на којем је увек био у полулежећем полужају зврјао је празан. Фалио је његов глас, његове неуморне идеје и чврста воља. Тамбурица је замукла.

Време је пролазило и заборавио сам дедину жељу пред смрт. Неколико година након што је преминуо деда Славко ми је дошао у сан и затражио да му свирам. Устао сам и одлучно потражио тамбурицу, што је зачудило моје родитеље. Доста муке је требало да је нађемо, негде на тавану, прекривену са много слојева прашине. Извукао сам инструмент из футроле и зачудо све жице су биле на месту, затегнуте. Погладио сам их нежно прстима. Онда се десила магија – временом сам заборавио значење жица, тонове, називе нота, нисам имао трзалицу ни брзину прстију као некад, али пробао сам да свирам. И тако, тон по тон, по ходницима сећања јављала се стара, добро позната мелодија. Успео сам да је одсвирам, а нешто касније то исто поновим и на дедином гробу. Тада, док сам свирао, нека светлост је обасјала густу маглу кроз коју ме је живот провлачио и поново сам јасно видео слике дедине љубави, подршке и помоћи које ми је пружао и које ће остати заувек у мени.  

Од Митровице за Обреновац...

     Прелепо вече синоћ у Бук Бару и велика захвалност свим Митровчанима који су се одазвали и донели књиге за обреновачку библиотеку, као и онима који су куповином романа "Деспот" дали новац којим ће бити купљене купљене књиге за библиотеку. Могу да кажем да је акција сјајно почела, продате су 23 књиге и скупљено је 4600 динара, а донирано је преко 200 књига. Према информацијама које имам у наредних пар дана биће продато и донирано још књига, тако да ово није коначна бројка.

     Учинили смо први, велики корак, а са промоцијама са истим циљем и истом жељом да направимо нешто лепо настављамо почетком септембра, о чему ћете бити обавештени. Оно што је сјајна вест да ће се у Бук Бару (Занатлијска 3, Сремска Митровица) током целог августа скупљати књиге, тако да их сви заинтересови могу доносити.

      Велико хвала свима који су донели књиге, најмање што могу да учиним је да их поменем: Марина Младенов, Весна Петровић, Марко Прица, Весна Ивановић, Маја Владисављевић, Невена Владисављевић, Мирјана Младенов, Станка Младенов, Јелена Ивковић, Емира Живковић, Александра Шимуновачки, Милица Рајновић, Предраг Раковић, Ивана Миросављевић, Душан Стојановић, Љиљана Радуловачки, Олга Милић, Александар Остојић, Јована Шавија, Јелена Петровић, Бранко Мартиновић, Марија Мошић, Иван Ковачевић, Данијела Димитријевић, Сања Севчик, Славко Петковић, Светлана Живановић, Ива Мишчевић, Зорица Мишчевић, Светлана Милеуснић... Посебна захвалност Милану Младенову, Ивани Миросављевић и Весни Петровић који су учествовали у програму и оплеменили га, као и Сањи Кртинић из Бук Бара на несебичној помоћи и донацији књига.

О Архимеду и круговима - Не дајте ваше кругове!

    Када су Римљани после дуге опсаде коначно продрли у Сиракузу, један војник видео је старца како по земљи црта кругове. Војник је стао на кругове, а Архимед, највећи математичар античког света, који је у том тренутку заправо решавао математичке проблем, на то је рекао "Не кварите ми кругове". Заокупљен битним стварима старац наизглед није приметио непријатељског војника, град који гори, земљу која пропада... Све ће то бити заборављено. Војник је потегао мач и оставио науку без једног од највећих умова.

     Ово није прича о Архимеду и римском војнику, нећемо се бавити темом да ли је истинита или мит, ово је прича о нама и "њима". Ми смо ти који имамо своје кругове, свако од нас. Какви год они били, мали, велики, бели, црни, шарени, весели или одмерени, танки или снажни, нацртани или ненацртани, свако од нас их има. "Они" су ти који те кругове покушавају да нам покваре, да их поруше, да их униште. Не дајте им да то учине.

 

     Римски војник јесте замахнуо мачем и убио човека, јесте успео да поквари кругове које су били нацртани, али да ли је успео да убије једног Архимеда и његове идеје? Наравно да није! Архимедови кругови и даље живе, и даље су око нас и вероватно ће бити до краја света. Наравно неће сви наши кругови остати вечни, неће бити познати, али негујте их, нека живе у вама и људима око вас, нека вас покрећу и чувају ваше ЈА. Не дајте ваше кругове! Не дајте да их покваре! Зашто? Зато што су ваши...

Промоција романа Деспот у Сремској Митровици - петак, 1.август!

Наша хумана мисија прикупљања књига и новчаних средстава за помоћ библиотеци у Oбреновцу креће 1. августа. Током мајских поплава страдала је и зграда библиотеке и преко 25 хиљада књига. Посао обнове ће бити тежак, али и ми можемо макар мало да помогнемо!

Промоција романа Деспот уз музички програм заказана je за петак, 1. август у 19 часова у Бук Бару, Занатлијска 3, Сремска Митровица. Књига ће се продавати по симболичној цени, а сав приход од продаје ићи ће као помоћ библиотеци.

Позивамо све љубитеље књиге да се одазову и помогну тиме што ће донети књиге, које ћемо током септембра донирати библиотеци у Обреновцу. Књиге не морају да буду нове, битно је само да су солидно очуване како би их корисници библиотеке, којих у Обреновцу и околним селима има заиста много, могли несметано читати.

У разговору са директорком обреновачке библиотеке Иваном Јаношевић речено ми је да би било пожељно да се донесу књиге за децу, јер је дечје одељење посебно страдало. Наравно, добродошли су сви жанрови, белетристика, научне књиге, енциклопедије, школска лектира... Оно што не треба доносити су школски уџбеници и оштећене књиге.

Позивам све који могу да помогне да се укључе, јер пре свега хоћемо да помогнемо деци која не могу да одрастају у нормалном окружењу, са књигама и културом! Сви имамо неке књиге које купе прашину и не требају нам, а некоме ће много значити.

Видимо се!

Помоћ за библиотеку у Обреновцу!

     Мајске поплаве су донеле велико страдање Обреновцу, са којим је саосећала цела Србија. Најгоре је прошло, међутим нова искушења долазе. Међу осталим објектима, страдала је и Обреновачка библиотека "Влада Аксентијевић". Зграда је оштећена и огроман број књига је уништен, библиотека је оспособљена за основни рад, али потребно је много рада и нових књига да се све врати у претходно стање.

     Није било на месту размишљати о књигама током потопа, ваљало је спашавати животе, али сада треба и о томе размишљати - обновиће се домови, обновиће се школе и остале установе, али морамо да стремимо ка томе да обновимо и нашу културу и духовност, која је и без поплава прилично уништена. Неки нови клинци који буду одрастали у Обреновцу требаће књиге како би израсли у праве људе способне да се носе са животним недаћама.

   Ја као појединац не могу учинити много, али могу нешто да урадим. Одлучио сам да покренем акцију помоћи библиотеци у Обреновцу, чији је књижни фонд добрим делом настрадао у мајским поплавама. Правићу промоције другог издања романа "Деспот" на којима ће се књига продавати по симболичној цени, а сав приход од продаје ићи ће као помоћ библиотеци. Сви посетиоци ових догађаја моћи ће да понесу своје књиге, које ћемо скупљати и током септембра однети у Обреновац, јер до тада библиотека "Влада Аксентијевић" неће моћи да ради у нормалном режиму.

  Промоција са додатним музичким програмом ће сигурно бити одржана у Сремској Митровици, надам се и у Београду, а ако буде интересовања и у другим градовима. Циљ је само један - прикупити што више новца и књига за библиотеку. Хвала унапред свима и надам се да ћемо успети да помогнемо онима којима је помоћ заиста потребна. О свим даљим активностима бићете обавештавани, хвала унапред свима на помоћи!

Владимир Младенов, 23.07.2014.

5 разлога зашто не пропустити финале плеј-офа српске лиге америчког фудбала

Више волите Београд или Крагујевац, Вукове или Вепрове, срце Шумадије или ушће Саве у Данав, бордо-златну или црну? Какав год био одговор, дођите на Аду у суботу од 15 часова и покажите то, јер ће на терен истрчати силни оклопници без мане и страха да испишу нову славну страницу америчког фудбала... Овако би можда утакмицу најавио наш познати спортски коментатор Аца Стојановић, ја ћу је ипак најавити нешто другачије...

Све је почело првим Serbian Bowl-ом, 7. новембра 2004., када су исти ривали одлучивали о првом шампиону Србије. Скоро 10 година касније - иста мета, исто одстојање, Вукови Београд против Дивљих Вепрова из Крагујевца. Зашто доћи на утакмицу?

1. Видећете најбоље што амерички фудбал у Србији има – част свим играчима из осталих клубова, али највише репрезентативаца Србије игра управо у ова два клуба. Иако се међусобно свакако добро познају, на терену се неће штедети.

2. За трофеј више – Вукови за сада у витринама имају 6 трофеја намењених шампиону Србије, Вепрови 5 (две сезоне су се тимови такмичили у одвојеним савезима) – да ли ће се Београђани одлепити или Крагујевчани изједначити, видећемо у суботу.

3. Неизвесност – ове године игране су две утакмице, у Београду је било 17:16 за Вукове, у Крагујевцу 30:24 за Вепрове, оба меча су била неизвесна, посебно онај на Ади, који је одлучила буквално последња акција на мечу. Не постоји ни један разлог да у суботу буде другачије, свака ситница ће одлучивати победника.

4. Леп дан на Ади – има ли лепшег места за одигравање утакмице? Према свим најавама дан ће бити сунчан, провозајте се или прошетајте до најпопуларнијег београдског купалишта, одгледајте занимљив меч, после се окупајте у Савском језеру или уживајте у неком од кафића на обали. Carpe diem.

5. Научите шта значи амерички фудбал – адреналин, брзина, снага, техника, надмудривање, навијање, фер-плеј и дружење – све на једном месту.

Немојте да вас мрзи, дођите на терен на Ади, по неписаном правилу ближа трибина је резервисана за навијаче Вукова, даља за навијаче Вепрова, сместите се вођени оним што је написано у првом пасусу овог текста или вођени сопственим нахођењем и уживајте у спектаклу, нећете зажалити.