Наставља се акција помоћи обреновачкој библиотеци!

      Као појединци не можемо да урадимо много, али ако свако од нас уради нешто мало, као група урадићемо велике ствари! У августу смо покренули акцију са жељом да на промоцијама у Сремској Митровици и Београду сакупимо што више средстава и књига за помоћ библиотеци у Обреновцу, страдалој у мајским поплавама. До сада смо скупили преко 500 књига и 6300 динара. Остала је још промоција у Београду...

Нећу вам причати како су времена тешка, то сви знамо, нити колико је штета у Обреновцу била велика. Међутим, исто тако сви знамо колико је култура битна, колико је битно да једна градска библиотека са великом традицијом настави да несметано ради.

Драги пријатељи, молим вас за помоћ. Свако од нас има макар неколико књига које може да одвоји за обреновачку децу и одрасле који посећују библиотеку, а има их пуно, чак и у ова тешка времена. Циљ је само један – прикупити што више више новца и књига за библиотеку „Владан Аксентијевић“.

У разговору са директорком обреновачке библиотеке Иваном Јаношевић речено ми је да би било пожељно да се донесу књиге за децу, јер је дечје одељење посебно страдало. Наравно, добродошли су сви жанрови, белетристика, научне књиге, енциклопедије, школска лектира... Оно што не треба доносити су школски уџбеници и оштећене књиге. Пре свега битно је да књиге буду у добром стању

Промоција романа Деспот уз музички програм заказана je за уторак, 9. децембар у 19 часова у Дому културе Студентски град, Булевар Зорана Ђинђића 179. Књига ће се продавати по симболичној цени од 200 динара, а сав приход од продаје ићи ће као помоћ библиотеци. Ко није у могућности да дође, а жели да помогне, може ме слободно контактирати.

Вратићу се на почетак текста – хајде да урадимо једну малу-велику ствар и несебично помогнемо неком.

Видимо се!

Завршни утисци са Балкан Боула

          Протекле суботе одржан је Балкан Боул, по много чему први и јединствен. Први пут је Српска асоцијација америчког фудбала организовала међународни турнир оваквог формата, са учесницима из четири државе, први пут су наступиле флег репретентације Србије - дечаци старости до шеснаест године и женска селекција, забележене су и прве, историјске победе и трофеји. По много чему први, овај турнир, као и селекције, свакако треба да служе као камен темељац развоја америчког фудбала у Србији.

Флег турнири су у Србији почели спорадично да се одржавају од 2007. године. Након седам година проласка различитих генерација кроз различите системе и такмичења, добили смо могућност да наградимо најбоље кроз позив у националну селекцију. Почетак ове лепе приче, иако је сама селекција играча почела доста раније, је био на припремама на Копаонику, где су момци и девојке показали сјајну одговорност, посвећеност и жељу за радом. 

На самим припремама није много рађено на индивидуалној техници, одличан посао су урадили тренери у клубовима, задатак нас тренера на кампу био је да направимо тим. Учили смо их тимским вредностима, да буду групу за пример, да у сваком тренутку и на сваком месту представљају Србију на прави начин. Потенцијални проблем представљало је то што се у неким клубовима инсистира на дисциплини и строгом придржавању плејбука, док се у другим развија креативност, индивидуалност и импровизација. Изазов је био наћи неку средину, како би сви дали допринос тиму, а то није био лак задатак с обзиром на шаблоне тренирања и размишљања који су играчи донели из клубова. Међутим, сам турнир је показао да смо успели у томе, били смо компактан и дисциплинован тим, у коме су креативци дошли до изражаја.

Сам турнир донео је одличну игру наших момака, о игри одбране сведочи податак да је у две утакмице противнике задржала без поена, док су цео турнир примили свега три тачдуана. Напад је такође одиграо своју улогу и репрезентација Србија је била најефикаснија на турниру. Репрезентација Бугарске је на турниру купила симпатије свих, јер су момци иако су тек у скорије време формирани као селекција, приказали сјајну борбеност и креативност. Код обе екипе из Словеније виђена је одлична тимска уиграност и индивидуални квалитет неколико играча који су заиста искакали, тако да са такмичарске стране остаје жал што није направљена једна селекција која би се супроставила нашој, јер свакако појединци тима из Домжала заслужују да игарју у националној селекцији.

На женском турниру доминирала је екипа из Трста. Италијанске су све одушевиле својом уиграношћу и иновативним формацијама и акцијама до сада невиђеним у Србији, тако да се доста тога могло научити од њих. Просто тим је функционисао као швајцарски сат, посебно у нападу, и морам признати да је виђен неки нови, виши ниво флега, који ће и код нас свакако доћи с годинама. Српска женска репрезентација атлетски је свакако могла да парира било којој екипи, међутим из објективних разлога није било довољно времена да се уиграју неке ствари, посебно у нападу, како би се равноправно парирало Италијанкама. Одбрана је функционисала заиста добро, девојке су одлично играле позиционо, међутим у другим полувременима утакмица са Италијанкама долазило је до разумљивог пада, јер је тешко било одржати ниво и темпо игре које су диктирале играчице из Трста. Екипа Тигерс из Домажала приказала је иновативну игру, али с обзиром да нису имале пуно играчица и имале су пех са повредама, брзо је долазило до замора и пада у игри што је резултовало поразима.

Уместо закључка могу само рећи да смо на правом путу, то је овај Балкан Боул и доказао. Савет клубовима и тренерима је да флег ипак посматрају као игру, јер он то буквално и јесте. Наравно да је дисциплина добра у одређеном обиму, међутим не треба гушити креативност, нити одбацити неке нове системе и решења ако се момци и девојке осећају добро док их играју. Флег фудбал не треба посматрати само као прилив нових играча за јуниорску и касније сениорску селекцију, већ као увођење система вредности и формирање деце као личности и усмеравање на прави развој, и у физичком и у психичком смислу. Ова лепа прича са репрезентацијама, као валоризацијом квалитета и труда, свакако може дати нови мотив деци да се баве овим лепим спортом.  

Неки нови клинци за мајку Србију!

      Нажалост, овде у Србији се мало пажње посвећује талентованој деци, а заслужили су да се о њима прича. Математичари, физичари, спортисти, сви они. Испричаћу Вам једну кратку причу о двадесет изузетних момака, лепу причу која још траје...

Имао сам срећу да као њихов вршњак, када сам имао шеснаест година, уђем у причу америчког фудбала у Србији, а исто тако имам велику срећу и задовољство, да као члан стручног штаба, уз уважене колеге Дарка и Виктора, будем у првој флег репрезентацији Србије (дечаци до шеснаест година) у историји. Као што рече наш вођа и доајен овог спорта у Србији, Дарко Штаблер, "водили смо се унапред одређеним критеријумима, а то су пре свега поседовање основа спортског и "кућног" васпитања".

Заиста, када смо почели припреме на Копаонику, изненадила нас је невероватна посвећеност и васпитање ових момака. Да, знам да се сви мање или више "згражавамо" оним што ради омладина, говоримо како је другачије било у наше време, ма које то време било, али кроз генерације принцип је исти - руже могу да зарасту у коров, али их треба ослободити и дати им шансу да процветају. Ми ове момке, за тих пет дана на кампу нисмо много учили фудбалу, јер су сјајан посао урадили тренери у клубовима, учили смо их како да буду група за пример, светли представници Србије у свако време и на сваком месту, стари српски витезови и фер плеј играчи.

У недељу 23. новембра у Новом Саду игра се турнир на коме ће уз нашу репрезентацију наступати и момци из Словеније и Бугарске. Биће то први наступ ове младе селекције Србије, али момци неће имати страх, играће као витезови, јер они то заиста већ јесу, упркос годинама. Позивам све којима је амерички фудбал у крви, да дођу и подрже ове момке, они  су то заслужили.

Ово је двадесет величанствених онако како их ја знам: Капитен Сев, лидер у игри и ван ње, Игуман филозоф који лови лопте, Протић МВП, брз као муња, Лаза камиказа, опасан с обе стране лопте, Славковић, Брадић и Матија, тихи, али убитачни трио, Гаги за кога нема изгубљене лопте, Урош и двојица Лука, момци за пример, незаустављиви Шоми, Тута, први кад треба да се узме лопта или реч, Катић, ћути и кида, Филе, довољно је рећи Филе, несташни али наш Слоба, Даре велики филозоф ове игре, вредни Жиле и методични Спале и на крају наравно Господар Ендзоне. :)

За крај, ради формалности, ево и имена која ће надамо се достојно представљати Србију у наредним годинама, што на терену, што ван њега: Лазар Славковић, Филип Брадић, Матија Драгојловић, Лука Михајловић (Краљево Ројал Краунс), Небојша Протић, Андрeја Стевановић, Лазар Стојанов (Чачак Анђеоски ратници), Давид Јевремовић, Драган Палочевић (Јагодина Блек Хорнетс), Урош Илић (Пирот Витезови), Лука Пајић (Јагодина Келти), Милош Стоимировић (Пожаревац Пастуви), Димитриј Јонев (Београд Вукови), Милош Катић (Инђија Индианс), Филип Митровић, Слободан Јовановић, Дарко Стевић (Сирмиум Легионари), Алекса Живановић, Стефан Спасић (Панчево Пантери) и Лука Матић (Младеновац Форестлендерс).

Ода Његошу

      Једном сам уснио сан и у њему је био он, главом и брадом. Био је озбиљан, као на сликама. Петар Петровић.

Сећам се, јахао је коња, црне боје и зрачио је неком снагом, непојмивом у пролазности људског бића. Као да је имао поруку за нас... Не заборавите ко сте и шта сте...

Његове речи су тврд орах, али то не спречаве мале душе да се ломе око њих. Праве лажне нације, нове религије, клањају се идолима под наводним Његошевим плаштом. Био си сувише велики да би предвидео њих и мислио о њиховој пролазности, ти си са врха пиједастала на који си сам себе поставио својим непролазним делима видео више но ми смртници.  

Не постоји већи Србин од тебе, можда само теби раван, а и то је реткост. Не причам о величини стасом, нити о бусању у груди, но о истинском патриотизму, оном који греје душу. Жељи за слободом, да се буде свој на своме, да се поштују огњишта предака и иде напред са поносом.

Ниси хтео љубити ланце, презирао си ситне душе и људску пакост, дражи ти је био јунак од политичара, српски сељак од бечких дворјана, поља и ливаде но свила и кадифа. Дражи ти је био твој камен, но туђе злато и хтео си за тај камен своју последњу крвцу пролити, јер је био битан за твоје идеале.

Дао си нам Горски Вијенац да се њиме дичимо, дао си нам дело достојно Шекспира или Сервантеса, али дозволићете ми малу субјективност, писано чистијим срцем.

Био си, и остао велики. Био си, и остао Његош...

Најбољи светски анаграми за Обреновац!

       Током месеца новембра наставља се акција прикупљања књига и средстава за помоћ библиотеци у Обреновцу, која је у мајским поплавама изгубила око 25 хиљада књига из свог фонда. Роман "Деспот" ће се продавати по симболичној цени од 200 динара, а средства од продаје биће усмерена на куповину књига за библиотеку. Такође, сакупљају се и књиге које ћемо однети у Обреновац и на тај начин барем колико је у нашој моћи попунити изгубљени фонд квалитетним штивом.

Велико ми је задовољство и част што се у акцију укључио и Зоран Радисављевић, водећи српски енигмата. Он је за Библиотеку у Обреновцу донирао три своје ауторске књиге, од којих се посебно истиче дело "World of anagrams", енциклопедија анаграма која садржи преко 2.700 радова на енглеском, италијанском, француском, шпанском, немачком, српском, хрватском, холандском, норвешком, латинском и грчком језику.

"World of anagrams" је по по мишљењу многих водећих светских анаграмиста, најбоље дело у тој области енигматске литературе и лепо је што ће грађани Обреновца на овај начин моћи да се упознају са овом изузетно занимљивом и захтевном вештином, која се развила још у Античкој Грчкој. Посебно хвала Зорану и што је куповином романа "Деспот" и на други начин подржао акцију.

Поље Легет: храбра жртва Тимочана у Срему

      Ове године је стогодишњица од почетка Великог рата и јубилеј се на много места пригодно обележава. Вођене су велике битке и остварене величанствене победе, али у сенци блиставих Цера и Сувобора остали су на пример Јагодња или Легет, такође места која ће нас подсетити на храброст и велике жртве српске војске.

Пошто сам рођени Митровчанин некако логично је да пут великих догађаја кренем од Легета, на који сам као мали често ишао на излете, увек дивећи се поносном белом споменику. Када скренете са јарачког пута прво што вас одушеви је шума топола. Идете уским путем, око вас је зеленило, а питоме тополе вам пружају осећај мирноће. Шума је тиха, а понекад изнад вас прелети орао мишар. У том амбијенту, окруженом тополама, помало бајковитом, налази се поље Легет.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1914. године војници Тимочке дивизије првог позива кренули су да форсирају Саву и искрцавају се на левој обали, која је припадала Аустроугарској. Циљ је био да се капитализује велика победа на Церу и изврши диверзија како би се омогућио прелаз Прве армије код Купинова и озбиљнији напад Србије на сремску обалу.

Прекаљени војници из Неготинске крајине кренули су храбро у акцију, тако да 3. пешадијски пук „Хајдук Вељко“ и 15. пешадијски пук „Стеван Синђелић“ форсирају реку на опште изненађење непријатеља и запоседају поље на линији Легет-Чеврнтија. Српски војници напредовали су ка северу, али је противник пружио јак отпор и дочекао појачања, која су бројчано знатно надмашивала српске пукове. Заподенуо се тежак бој.

Погибија на Легету доказ је пожртвованости Тимочана, којима је из строја избачено скоро 6000 људи тог дана. Нестало је муниције, понтонски мост је лоше направљен и онемогућено је повлачење. У смирај дана бројачано јача и прегруписана аутроугарска војска однела је превагу уз огромне губитке са обе стране. Форсирање Саве није успело, што је изазвало велику тугу Шашинчана и Јарчана који су посматрали бој и надали се ослобођењу, које ће ипак доћи четири године касније. 

Легет, за неке пораз, а за неке који виде мало даље нека врста српског Термопила, остаће још један доказ истрајности и храбрости српског војника, који тада није успео, али то није и неће сломити његов дух, који га је напослетку одвео до коначне победе. Зато обиђите Легет, уживајте у природи и прелепом погледу на Саву и равну Мачву и очитајте у тишини молитву за пале јунаке...

Како до Легета: Из Сремске Митровице правцем према Руми, након неких 300м после кружног тока код румске малте скрените десно ка Јарку, после градске индустријске зоне прво скретање десно и онда само пратите пут кроз шуму. Пут до споменика и поља лепо је обележен, тако да не би требало да буде проблема било да долазите колима или бициклом, што посебно препоручујем. 

Прича о Грозном - руски цар српског порекла

Ових дана, па и година, актуелна је прича о српско-руском пријатељству и односима две земље. Ово је једна занимљива прича која је мало позната...

Један од најпознатијих руских царева, контроверзни Иван Грозни, кога неки историчари сматрају суровим, а неки праведним владерем, био је српског порекла. Царево српско порекло по мајци је прилично јасно, његова баба по мајци је Ана Јакшић из чувене средњовековне властелинске породице.

Јакшићи су били познати у позном периоду српске деспотовине и као борци против Турака на Угарској страни по паду српске државе. Војвода Јакша Брежичић, оснивач породице, био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Његов син Стефан био је човек од поверења и угледа на Угарском двору и велики борац против Турака. Стефанова ћерка Ана Јакшић, удата Глинска, је баба по мајци Цару Ивану IV. Анина улога у васпитању малог Ивана била је веома значајна, јер је он врло рано остао без оба родитеља.

Недавно су историчари дошли до нових сазнања. Царева баба по оцу Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, а посредно, преко Немањића, Грозни се породично повезује са Лазаревићима и Бранковићима! Ова родбинска линија је наравно далека, али је врло занимљива, посебно ако се зна да везе Србије и Русије, с обзиром на удаљеност и политичку ситуацију у том периоду нису биле нарочито јаке.

Ко је био тај руски цар са српским пореклом, Иван IV Васиљевич? Најпознатији је свакако по свом надимку Грозни и многи тврде да му је тај надимак савршено одговарао. Цар је дошао на лош глас пре свега због суровог разрачунавања са политичким противницима, руским бољарима, која је спроводила његова сурова гарда Опричници, предвођена једним од најпознатијих средњовековних убица, Маљутом Скуратовим. 

Колико год то парадоксално звучало суров цар је у то време био потребан Русији, јер је јака централна власт означила напредак. Сузбијен је католички утицај и напади Татара, освојен је Сибир, а територија Русије дупло се увећала. Постоје многа сведочанства да је владавина Ивана Грозног у почетку била берићетна и да је уживао огромну популарност, али да га је у познијим годинама власт одвела у чисто лудило што је резултирало и убиством његовог најстаријег сина.