Неки нови клинци за мајку Србију!

      Нажалост, овде у Србији се мало пажње посвећује талентованој деци, а заслужили су да се о њима прича. Математичари, физичари, спортисти, сви они. Испричаћу Вам једну кратку причу о двадесет изузетних момака, лепу причу која још траје...

Имао сам срећу да као њихов вршњак, када сам имао шеснаест година, уђем у причу америчког фудбала у Србији, а исто тако имам велику срећу и задовољство, да као члан стручног штаба, уз уважене колеге Дарка и Виктора, будем у првој флег репрезентацији Србије (дечаци до шеснаест година) у историји. Као што рече наш вођа и доајен овог спорта у Србији, Дарко Штаблер, "водили смо се унапред одређеним критеријумима, а то су пре свега поседовање основа спортског и "кућног" васпитања".

Заиста, када смо почели припреме на Копаонику, изненадила нас је невероватна посвећеност и васпитање ових момака. Да, знам да се сви мање или више "згражавамо" оним што ради омладина, говоримо како је другачије било у наше време, ма које то време било, али кроз генерације принцип је исти - руже могу да зарасту у коров, али их треба ослободити и дати им шансу да процветају. Ми ове момке, за тих пет дана на кампу нисмо много учили фудбалу, јер су сјајан посао урадили тренери у клубовима, учили смо их како да буду група за пример, светли представници Србије у свако време и на сваком месту, стари српски витезови и фер плеј играчи.

У недељу 23. новембра у Новом Саду игра се турнир на коме ће уз нашу репрезентацију наступати и момци из Словеније и Бугарске. Биће то први наступ ове младе селекције Србије, али момци неће имати страх, играће као витезови, јер они то заиста већ јесу, упркос годинама. Позивам све којима је амерички фудбал у крви, да дођу и подрже ове момке, они  су то заслужили.

Ово је двадесет величанствених онако како их ја знам: Капитен Сев, лидер у игри и ван ње, Игуман филозоф који лови лопте, Протић МВП, брз као муња, Лаза камиказа, опасан с обе стране лопте, Славковић, Брадић и Матија, тихи, али убитачни трио, Гаги за кога нема изгубљене лопте, Урош и двојица Лука, момци за пример, незаустављиви Шоми, Тута, први кад треба да се узме лопта или реч, Катић, ћути и кида, Филе, довољно је рећи Филе, несташни али наш Слоба, Даре велики филозоф ове игре, вредни Жиле и методични Спале и на крају наравно Господар Ендзоне. :)

За крај, ради формалности, ево и имена која ће надамо се достојно представљати Србију у наредним годинама, што на терену, што ван њега: Лазар Славковић, Филип Брадић, Матија Драгојловић, Лука Михајловић (Краљево Ројал Краунс), Небојша Протић, Андрeја Стевановић, Лазар Стојанов (Чачак Анђеоски ратници), Давид Јевремовић, Драган Палочевић (Јагодина Блек Хорнетс), Урош Илић (Пирот Витезови), Лука Пајић (Јагодина Келти), Милош Стоимировић (Пожаревац Пастуви), Димитриј Јонев (Београд Вукови), Милош Катић (Инђија Индианс), Филип Митровић, Слободан Јовановић, Дарко Стевић (Сирмиум Легионари), Алекса Живановић, Стефан Спасић (Панчево Пантери) и Лука Матић (Младеновац Форестлендерс).

Ода Његошу

      Једном сам уснио сан и у њему је био он, главом и брадом. Био је озбиљан, као на сликама. Петар Петровић.

Сећам се, јахао је коња, црне боје и зрачио је неком снагом, непојмивом у пролазности људског бића. Као да је имао поруку за нас... Не заборавите ко сте и шта сте...

Његове речи су тврд орах, али то не спречаве мале душе да се ломе око њих. Праве лажне нације, нове религије, клањају се идолима под наводним Његошевим плаштом. Био си сувише велики да би предвидео њих и мислио о њиховој пролазности, ти си са врха пиједастала на који си сам себе поставио својим непролазним делима видео више но ми смртници.  

Не постоји већи Србин од тебе, можда само теби раван, а и то је реткост. Не причам о величини стасом, нити о бусању у груди, но о истинском патриотизму, оном који греје душу. Жељи за слободом, да се буде свој на своме, да се поштују огњишта предака и иде напред са поносом.

Ниси хтео љубити ланце, презирао си ситне душе и људску пакост, дражи ти је био јунак од политичара, српски сељак од бечких дворјана, поља и ливаде но свила и кадифа. Дражи ти је био твој камен, но туђе злато и хтео си за тај камен своју последњу крвцу пролити, јер је био битан за твоје идеале.

Дао си нам Горски Вијенац да се њиме дичимо, дао си нам дело достојно Шекспира или Сервантеса, али дозволићете ми малу субјективност, писано чистијим срцем.

Био си, и остао велики. Био си, и остао Његош...

Најбољи светски анаграми за Обреновац!

       Током месеца новембра наставља се акција прикупљања књига и средстава за помоћ библиотеци у Обреновцу, која је у мајским поплавама изгубила око 25 хиљада књига из свог фонда. Роман "Деспот" ће се продавати по симболичној цени од 200 динара, а средства од продаје биће усмерена на куповину књига за библиотеку. Такође, сакупљају се и књиге које ћемо однети у Обреновац и на тај начин барем колико је у нашој моћи попунити изгубљени фонд квалитетним штивом.

Велико ми је задовољство и част што се у акцију укључио и Зоран Радисављевић, водећи српски енигмата. Он је за Библиотеку у Обреновцу донирао три своје ауторске књиге, од којих се посебно истиче дело "World of anagrams", енциклопедија анаграма која садржи преко 2.700 радова на енглеском, италијанском, француском, шпанском, немачком, српском, хрватском, холандском, норвешком, латинском и грчком језику.

"World of anagrams" је по по мишљењу многих водећих светских анаграмиста, најбоље дело у тој области енигматске литературе и лепо је што ће грађани Обреновца на овај начин моћи да се упознају са овом изузетно занимљивом и захтевном вештином, која се развила још у Античкој Грчкој. Посебно хвала Зорану и што је куповином романа "Деспот" и на други начин подржао акцију.

Поље Легет: храбра жртва Тимочана у Срему

      Ове године је стогодишњица од почетка Великог рата и јубилеј се на много места пригодно обележава. Вођене су велике битке и остварене величанствене победе, али у сенци блиставих Цера и Сувобора остали су на пример Јагодња или Легет, такође места која ће нас подсетити на храброст и велике жртве српске војске.

Пошто сам рођени Митровчанин некако логично је да пут великих догађаја кренем од Легета, на који сам као мали често ишао на излете, увек дивећи се поносном белом споменику. Када скренете са јарачког пута прво што вас одушеви је шума топола. Идете уским путем, око вас је зеленило, а питоме тополе вам пружају осећај мирноће. Шума је тиха, а понекад изнад вас прелети орао мишар. У том амбијенту, окруженом тополама, помало бајковитом, налази се поље Легет.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1914. године војници Тимочке дивизије првог позива кренули су да форсирају Саву и искрцавају се на левој обали, која је припадала Аустроугарској. Циљ је био да се капитализује велика победа на Церу и изврши диверзија како би се омогућио прелаз Прве армије код Купинова и озбиљнији напад Србије на сремску обалу.

Прекаљени војници из Неготинске крајине кренули су храбро у акцију, тако да 3. пешадијски пук „Хајдук Вељко“ и 15. пешадијски пук „Стеван Синђелић“ форсирају реку на опште изненађење непријатеља и запоседају поље на линији Легет-Чеврнтија. Српски војници напредовали су ка северу, али је противник пружио јак отпор и дочекао појачања, која су бројчано знатно надмашивала српске пукове. Заподенуо се тежак бој.

Погибија на Легету доказ је пожртвованости Тимочана, којима је из строја избачено скоро 6000 људи тог дана. Нестало је муниције, понтонски мост је лоше направљен и онемогућено је повлачење. У смирај дана бројачано јача и прегруписана аутроугарска војска однела је превагу уз огромне губитке са обе стране. Форсирање Саве није успело, што је изазвало велику тугу Шашинчана и Јарчана који су посматрали бој и надали се ослобођењу, које ће ипак доћи четири године касније. 

Легет, за неке пораз, а за неке који виде мало даље нека врста српског Термопила, остаће још један доказ истрајности и храбрости српског војника, који тада није успео, али то није и неће сломити његов дух, који га је напослетку одвео до коначне победе. Зато обиђите Легет, уживајте у природи и прелепом погледу на Саву и равну Мачву и очитајте у тишини молитву за пале јунаке...

Како до Легета: Из Сремске Митровице правцем према Руми, након неких 300м после кружног тока код румске малте скрените десно ка Јарку, после градске индустријске зоне прво скретање десно и онда само пратите пут кроз шуму. Пут до споменика и поља лепо је обележен, тако да не би требало да буде проблема било да долазите колима или бициклом, што посебно препоручујем. 

Прича о Грозном - руски цар српског порекла

Ових дана, па и година, актуелна је прича о српско-руском пријатељству и односима две земље. Ово је једна занимљива прича која је мало позната...

Један од најпознатијих руских царева, контроверзни Иван Грозни, кога неки историчари сматрају суровим, а неки праведним владерем, био је српског порекла. Царево српско порекло по мајци је прилично јасно, његова баба по мајци је Ана Јакшић из чувене средњовековне властелинске породице.

Јакшићи су били познати у позном периоду српске деспотовине и као борци против Турака на Угарској страни по паду српске државе. Војвода Јакша Брежичић, оснивач породице, био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Његов син Стефан био је човек од поверења и угледа на Угарском двору и велики борац против Турака. Стефанова ћерка Ана Јакшић, удата Глинска, је баба по мајци Цару Ивану IV. Анина улога у васпитању малог Ивана била је веома значајна, јер је он врло рано остао без оба родитеља.

Недавно су историчари дошли до нових сазнања. Царева баба по оцу Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, а посредно, преко Немањића, Грозни се породично повезује са Лазаревићима и Бранковићима! Ова родбинска линија је наравно далека, али је врло занимљива, посебно ако се зна да везе Србије и Русије, с обзиром на удаљеност и политичку ситуацију у том периоду нису биле нарочито јаке.

Ко је био тај руски цар са српским пореклом, Иван IV Васиљевич? Најпознатији је свакако по свом надимку Грозни и многи тврде да му је тај надимак савршено одговарао. Цар је дошао на лош глас пре свега због суровог разрачунавања са политичким противницима, руским бољарима, која је спроводила његова сурова гарда Опричници, предвођена једним од најпознатијих средњовековних убица, Маљутом Скуратовим. 

Колико год то парадоксално звучало суров цар је у то време био потребан Русији, јер је јака централна власт означила напредак. Сузбијен је католички утицај и напади Татара, освојен је Сибир, а територија Русије дупло се увећала. Постоје многа сведочанства да је владавина Ивана Грозног у почетку била берићетна и да је уживао огромну популарност, али да га је у познијим годинама власт одвела у чисто лудило што је резултирало и убиством његовог најстаријег сина.

"Бескрајни, плави круг. У њему, звезда." Милош Црњански

26. септембра 1893. године рођен је српски писац Милош Црњански, изузетан стилиста, вероватно највећи "мађионичар речи" у српској литератури. Студирао је историју уметности у Бечу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду. 

У роману "Сеобе", чији је први део написао 1929. а други 1962, успео је да поетизује историјску визију инспирисану трагичним расејањем Срба - роман је велика историјска фреска и поема о лутању и беспућу. Трагика, љубав, страст и поетика, свега има код Црњанског онолико колико треба да буде.

Остала дела овог великана књижевности су романи "Дневник о Чарнојевићу", "Роман о Лондону", "Кап шпанске крви", "Код Хиперборејца", песме "Лирика Итаке", "Ламент над Београдом", новела "Прича о мушком", драме "Маска", "Конак", "Никола Тесла", путописи "Љубав у Тоскани", "Књига о Немачкој", "Наша небеса", "Наше плаже на Јадрану", "Бока Которска".

"Нада је највиши степен мудрости у људском животу... У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи... Ја видим да ће доћи једно боље стољеће. Оно увијек долази..."

Сасвим (не)обична недеља

     Ово је прича о води. Почиње и завршава се водом, јер вода је извор живота, али и извор проблема. Текст је шаљиво-трагичног карактера и говори о проблемима младог брачног пара, наравно ни приближно озбиљним као неки са којима се људи сусрећу...

дан 1

Пре двадесетак дана одлучили смо да се селимо из старог стана, јер је прокишњавао. Нашли смо нови у кратком року, међутим на дан када смо требали да кречимо и преносимо ствари открили смо влагу у стану на делу који је био покривен тапетама. После пар сати договора, консултација, свађа и дугих емотивних разговора праћених сузама одлучујемо да се ипак уселимо.

дан 2

Дан испуњен радом, али и оптимизмом који из њега произилази. Окречили смо и средили доста запуштен стан, пренели ствари, најгоре је прошло. Ал не лези враже...

дан 3

Прва ноћ пролази у сталном куцкању и шушкању, али нисмо лоше спавали јер смо били изморени. Моја жена сумња да има мишева и поставља замке по стану (лепак на картону), а сумња се и на жижка, што је испоставиће се натачно, али хајде да не доносимо преране закључке. Такође, занимљивост је и да смо ишли по депозит код старе газдарице, која се направила луда за паре, но после пар сати убеђивања и расправе успели смо да исцедимо тешко стечене наше динаре, пардон евре. Све у свему, јадно вече.

дан 4

И би миш, и ухватио се у замку, али авај, уместо да се залепи на картон и да га без проблема избацимо, мученик се залепио за лепак који је био на паркету и очајно се батргао. После краћих консултација крећемо у мисију одлепљивања миша, који никако није хтео да се лако преда. Но, уз наизменично цвиљење миша и моје жене реп се коначно успео одвојити и рођак Микија Мауса, Амоса, Брзог Гонзалеса и осталих знаменитих мишева завршио је у контејнеру, а ми смо могли мирно да спавамо.

дан 5

Дошао је викенд, коначно смо могли да се опустимо. Можда, да у стану до нас није неки наркоман, лудак, који попут Дон Кихота води борбу против невидљивог непријатеља. Само борба Сервантесовог јунака је имала неког смисла спрам ове, јер је човек без престанка арлаукао, псовао, проклињао, претио клањем и гле чуда, помињао неку воду. Као врхунац зафрљачио је пластичну флашу на спољни стуб и вода нам се разлила по прозору. Тај процес је поновио два пута. Дивно, помислих.

дан 6

Миран дан, сем што је између један и два ноћу комшија извео своју тираду псовки у трајању од сат времена. Без престанка, свака част!

дан 7

Изашли смо из стана на сат времена. Вратили смо се, откучао сам стан и закорачио у воду! Чекајте, помислих у секунди, па не може да прокишњава, у приземљу смо, а чак и киша не пада - мора да је канализација! Отрчао сам, пардон, одгацао сам кроз поплављен ходник и куњиху у купатило и заврнуо вентиле. Испоставиће се да је тај напор на почетку био узалудан, јер је проблем био са канализацијом. Очитили смо некако воду, заједно са фекалијама и осталим нечистоћама које су плутале по стану и обавестили газде.

Наравно, као што претпостављате, газде нису ништа решиле, само су сметали - и док су се расправљали с нама ко је крив око проблема, канализација се опет отворила и фекалије су опет покуљале. Ал је неко добро јео, а видесмо нажалост и шта. Санирасмо некако и то, очистисмо стан, наравно претходно смо уз консултације са стручњацима заврнули вентиле тако да цела зграда нема воде док се проблем не реши, а решиће се једног дана. Ваљда.

А поента? Нема поенте, само се надам да ће ако све ово напишем нешто да крене набоље. Шта ћете, нада умире последња... :)