Поље Легет: храбра жртва Тимочана у Срему

      Ове године је стогодишњица од почетка Великог рата и јубилеј се на много места пригодно обележава. Вођене су велике битке и остварене величанствене победе, али у сенци блиставих Цера и Сувобора остали су на пример Јагодња или Легет, такође места која ће нас подсетити на храброст и велике жртве српске војске.

Пошто сам рођени Митровчанин некако логично је да пут великих догађаја кренем од Легета, на који сам као мали често ишао на излете, увек дивећи се поносном белом споменику. Када скренете са јарачког пута прво што вас одушеви је шума топола. Идете уским путем, око вас је зеленило, а питоме тополе вам пружају осећај мирноће. Шума је тиха, а понекад изнад вас прелети орао мишар. У том амбијенту, окруженом тополама, помало бајковитом, налази се поље Легет.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1914. године војници Тимочке дивизије првог позива кренули су да форсирају Саву и искрцавају се на левој обали, која је припадала Аустроугарској. Циљ је био да се капитализује велика победа на Церу и изврши диверзија како би се омогућио прелаз Прве армије код Купинова и озбиљнији напад Србије на сремску обалу.

Прекаљени војници из Неготинске крајине кренули су храбро у акцију, тако да 3. пешадијски пук „Хајдук Вељко“ и 15. пешадијски пук „Стеван Синђелић“ форсирају реку на опште изненађење непријатеља и запоседају поље на линији Легет-Чеврнтија. Српски војници напредовали су ка северу, али је противник пружио јак отпор и дочекао појачања, која су бројчано знатно надмашивала српске пукове. Заподенуо се тежак бој.

Погибија на Легету доказ је пожртвованости Тимочана, којима је из строја избачено скоро 6000 људи тог дана. Нестало је муниције, понтонски мост је лоше направљен и онемогућено је повлачење. У смирај дана бројачано јача и прегруписана аутроугарска војска однела је превагу уз огромне губитке са обе стране. Форсирање Саве није успело, што је изазвало велику тугу Шашинчана и Јарчана који су посматрали бој и надали се ослобођењу, које ће ипак доћи четири године касније. 

Легет, за неке пораз, а за неке који виде мало даље нека врста српског Термопила, остаће још један доказ истрајности и храбрости српског војника, који тада није успео, али то није и неће сломити његов дух, који га је напослетку одвео до коначне победе. Зато обиђите Легет, уживајте у природи и прелепом погледу на Саву и равну Мачву и очитајте у тишини молитву за пале јунаке...

Како до Легета: Из Сремске Митровице правцем према Руми, након неких 300м после кружног тока код румске малте скрените десно ка Јарку, после градске индустријске зоне прво скретање десно и онда само пратите пут кроз шуму. Пут до споменика и поља лепо је обележен, тако да не би требало да буде проблема било да долазите колима или бициклом, што посебно препоручујем. 

Прича о Грозном - руски цар српског порекла

Ових дана, па и година, актуелна је прича о српско-руском пријатељству и односима две земље. Ово је једна занимљива прича која је мало позната...

Један од најпознатијих руских царева, контроверзни Иван Грозни, кога неки историчари сматрају суровим, а неки праведним владерем, био је српског порекла. Царево српско порекло по мајци је прилично јасно, његова баба по мајци је Ана Јакшић из чувене средњовековне властелинске породице.

Јакшићи су били познати у позном периоду српске деспотовине и као борци против Турака на Угарској страни по паду српске државе. Војвода Јакша Брежичић, оснивач породице, био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Његов син Стефан био је човек од поверења и угледа на Угарском двору и велики борац против Турака. Стефанова ћерка Ана Јакшић, удата Глинска, је баба по мајци Цару Ивану IV. Анина улога у васпитању малог Ивана била је веома значајна, јер је он врло рано остао без оба родитеља.

Недавно су историчари дошли до нових сазнања. Царева баба по оцу Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, а посредно, преко Немањића, Грозни се породично повезује са Лазаревићима и Бранковићима! Ова родбинска линија је наравно далека, али је врло занимљива, посебно ако се зна да везе Србије и Русије, с обзиром на удаљеност и политичку ситуацију у том периоду нису биле нарочито јаке.

Ко је био тај руски цар са српским пореклом, Иван IV Васиљевич? Најпознатији је свакако по свом надимку Грозни и многи тврде да му је тај надимак савршено одговарао. Цар је дошао на лош глас пре свега због суровог разрачунавања са политичким противницима, руским бољарима, која је спроводила његова сурова гарда Опричници, предвођена једним од најпознатијих средњовековних убица, Маљутом Скуратовим. 

Колико год то парадоксално звучало суров цар је у то време био потребан Русији, јер је јака централна власт означила напредак. Сузбијен је католички утицај и напади Татара, освојен је Сибир, а територија Русије дупло се увећала. Постоје многа сведочанства да је владавина Ивана Грозног у почетку била берићетна и да је уживао огромну популарност, али да га је у познијим годинама власт одвела у чисто лудило што је резултирало и убиством његовог најстаријег сина.

"Бескрајни, плави круг. У њему, звезда." Милош Црњански

26. септембра 1893. године рођен је српски писац Милош Црњански, изузетан стилиста, вероватно највећи "мађионичар речи" у српској литератури. Студирао је историју уметности у Бечу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду. 

У роману "Сеобе", чији је први део написао 1929. а други 1962, успео је да поетизује историјску визију инспирисану трагичним расејањем Срба - роман је велика историјска фреска и поема о лутању и беспућу. Трагика, љубав, страст и поетика, свега има код Црњанског онолико колико треба да буде.

Остала дела овог великана књижевности су романи "Дневник о Чарнојевићу", "Роман о Лондону", "Кап шпанске крви", "Код Хиперборејца", песме "Лирика Итаке", "Ламент над Београдом", новела "Прича о мушком", драме "Маска", "Конак", "Никола Тесла", путописи "Љубав у Тоскани", "Књига о Немачкој", "Наша небеса", "Наше плаже на Јадрану", "Бока Которска".

"Нада је највиши степен мудрости у људском животу... У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи... Ја видим да ће доћи једно боље стољеће. Оно увијек долази..."

Сасвим (не)обична недеља

     Ово је прича о води. Почиње и завршава се водом, јер вода је извор живота, али и извор проблема. Текст је шаљиво-трагичног карактера и говори о проблемима младог брачног пара, наравно ни приближно озбиљним као неки са којима се људи сусрећу...

дан 1

Пре двадесетак дана одлучили смо да се селимо из старог стана, јер је прокишњавао. Нашли смо нови у кратком року, међутим на дан када смо требали да кречимо и преносимо ствари открили смо влагу у стану на делу који је био покривен тапетама. После пар сати договора, консултација, свађа и дугих емотивних разговора праћених сузама одлучујемо да се ипак уселимо.

дан 2

Дан испуњен радом, али и оптимизмом који из њега произилази. Окречили смо и средили доста запуштен стан, пренели ствари, најгоре је прошло. Ал не лези враже...

дан 3

Прва ноћ пролази у сталном куцкању и шушкању, али нисмо лоше спавали јер смо били изморени. Моја жена сумња да има мишева и поставља замке по стану (лепак на картону), а сумња се и на жижка, што је испоставиће се натачно, али хајде да не доносимо преране закључке. Такође, занимљивост је и да смо ишли по депозит код старе газдарице, која се направила луда за паре, но после пар сати убеђивања и расправе успели смо да исцедимо тешко стечене наше динаре, пардон евре. Све у свему, јадно вече.

дан 4

И би миш, и ухватио се у замку, али авај, уместо да се залепи на картон и да га без проблема избацимо, мученик се залепио за лепак који је био на паркету и очајно се батргао. После краћих консултација крећемо у мисију одлепљивања миша, који никако није хтео да се лако преда. Но, уз наизменично цвиљење миша и моје жене реп се коначно успео одвојити и рођак Микија Мауса, Амоса, Брзог Гонзалеса и осталих знаменитих мишева завршио је у контејнеру, а ми смо могли мирно да спавамо.

дан 5

Дошао је викенд, коначно смо могли да се опустимо. Можда, да у стану до нас није неки наркоман, лудак, који попут Дон Кихота води борбу против невидљивог непријатеља. Само борба Сервантесовог јунака је имала неког смисла спрам ове, јер је човек без престанка арлаукао, псовао, проклињао, претио клањем и гле чуда, помињао неку воду. Као врхунац зафрљачио је пластичну флашу на спољни стуб и вода нам се разлила по прозору. Тај процес је поновио два пута. Дивно, помислих.

дан 6

Миран дан, сем што је између један и два ноћу комшија извео своју тираду псовки у трајању од сат времена. Без престанка, свака част!

дан 7

Изашли смо из стана на сат времена. Вратили смо се, откучао сам стан и закорачио у воду! Чекајте, помислих у секунди, па не може да прокишњава, у приземљу смо, а чак и киша не пада - мора да је канализација! Отрчао сам, пардон, одгацао сам кроз поплављен ходник и куњиху у купатило и заврнуо вентиле. Испоставиће се да је тај напор на почетку био узалудан, јер је проблем био са канализацијом. Очитили смо некако воду, заједно са фекалијама и осталим нечистоћама које су плутале по стану и обавестили газде.

Наравно, као што претпостављате, газде нису ништа решиле, само су сметали - и док су се расправљали с нама ко је крив око проблема, канализација се опет отворила и фекалије су опет покуљале. Ал је неко добро јео, а видесмо нажалост и шта. Санирасмо некако и то, очистисмо стан, наравно претходно смо уз консултације са стручњацима заврнули вентиле тако да цела зграда нема воде док се проблем не реши, а решиће се једног дана. Ваљда.

А поента? Нема поенте, само се надам да ће ако све ово напишем нешто да крене набоље. Шта ћете, нада умире последња... :)

О животним биткама...

- Тешко је водити битке. Кад кажем битке, мислим на животне битке. 

- Животне битке?

- Да. Сваки моменат нашег борављења на овој благородној земљи је борба. За опстанак.

- Мислим да је то претерано. Животиње се боре за опстанак. Слажем се, човек се борио за опстанак некада давно, у древна времена. Када је изашао из пећине, кренуо у непознато... Борио се за опстанак са другим врстама и природом. Изборио се. Сада није потребно борити се за опстанак, већ за положај.

- Положај долази после опстанка, али док се бори за положај човек се заправо бори за опстанак. Само је та борба променила облик.

- Борба значи рат.

- Заправо, рат значи борбу.

- А човек ратује од како постаји. Мање или више успешно.

- Тачно. Један кинески филозоф и ратник рекао је да битке добијају они који познају и себе и противника. Заиста не знам шта је теже. Како упознати противника? По особинама, по понашању, по мотивима, по делима? Постоји шанса за то, али постоји и добра шанса да грешимо. Времена се мењају, а и људи. Поступци нису увек исти. Још је теже упознати себе.

- Добити битке са самим собом?

- Рашчистити ствари у својој глави. Решити камо ћемо и како ћемо, којим ћемо путем доћи до онога шта смо замислили.

- То је рационално.

- Не. Не мора бити рационално. Зар је човек све што је постигао успео захваљујући рационалном понашању? Пре бих рекао да се понашао у складу са својим нагонима. Све животиње се понашају у складу са нагонима. Само осећајима треба веровати у трену када нас разум изда и разуму када нас осећаји издају.

- Од битке ка осећају и разуму.

- Наравно, јер битка је спој осећаја и разума.

- А шта је од тога важније?

- То је врло тешко питање. Да човек зна одговор на то питање добио би све битке – и оне унутрашње, са самим собом и оне спољашње, са својим противником.

- Да ли је могуће добити све битке?

- То је немогуће. Порази су некада неминовност, чак и када урадимо све што је у нашој моћи. Али порази не значе увек крај.

- А кад изгубимо све битке?

- Смрт.

- Значи не можемо увек победити?

- Не можемо.

- А да се потрудимо?

- То можемо.

Поглед кроз маглу сећања

      

         У магли сећања све је теже пронаћи пут како је човек старији. Магла је сувише густа, у њу су уткани разни животни проблеми, подаци који нас свакодневно окупирају, мање битне ствари којима нас засипају... Пут је све теже пронаћи, а када загребемо по њему, затворимо очи и препустимо се, светлост обасја сећања и она оживе.

Са дедом сам волео да гледам возове. То сећање је врло живо. Одлазили смо на станицу колима или чешће бициклом и гледали их како, онако моћни и бучни, достајанствено пролазе. Моје усхићење би достигло врхунац када би се огласила сирена. Наравно, када сам одрастао схватио сам да су ти возови били они исти стари и зарђали, они спори и неугледни какви су и данас, али док сам их гледао с дедом видео сам их другим очима. Магија детињства, додир чаробног штапића сећања и поново се и дан данас обрадујем сирени чији звук пробија маглу.

Мој деда Славољуб рођен је у Мачви, где је провео и детињство, али је готово цео живот провео у Срему. То је дефинисало његов темперамент између мачванске чврстине, упорности и тврдоглавости и сремачке опуштености и веселости. У вези са том његовом сремачком половином била је и велика љубав према тамбурици.

Био је главни заговорник да научим да свирам овај у исто време и тужни и весели инструмент, а када сам почео активно да учим технике овладавања жицама долазио сам викендом и свирао баби и деди. Не сматрам да сам био посебно добар на инструменту, али ваљда је мој деда био посебно субјективан када сам ја у питању. Његова омиљена песма је била "Говори се да ме вараш", стварно је уживао у њој и говорио да му је жеља да када умре на његовом гробу повремено одсвирам ту песму. Наставио сам да му свирам ту песму и када сам престао активно да свирам тамбурицу.

Тек када је деда Славко умро, схватио сам колику је празнину његов одлазак изазвао. Нешто у тој кући није било исто, његов кревет у углу на којем је увек био у полулежећем полужају зврјао је празан. Фалио је његов глас, његове неуморне идеје и чврста воља. Тамбурица је замукла.

Време је пролазило и заборавио сам дедину жељу пред смрт. Неколико година након што је преминуо деда Славко ми је дошао у сан и затражио да му свирам. Устао сам и одлучно потражио тамбурицу, што је зачудило моје родитеље. Доста муке је требало да је нађемо, негде на тавану, прекривену са много слојева прашине. Извукао сам инструмент из футроле и зачудо све жице су биле на месту, затегнуте. Погладио сам их нежно прстима. Онда се десила магија – временом сам заборавио значење жица, тонове, називе нота, нисам имао трзалицу ни брзину прстију као некад, али пробао сам да свирам. И тако, тон по тон, по ходницима сећања јављала се стара, добро позната мелодија. Успео сам да је одсвирам, а нешто касније то исто поновим и на дедином гробу. Тада, док сам свирао, нека светлост је обасјала густу маглу кроз коју ме је живот провлачио и поново сам јасно видео слике дедине љубави, подршке и помоћи које ми је пружао и које ће остати заувек у мени.  

Од Митровице за Обреновац...

     Прелепо вече синоћ у Бук Бару и велика захвалност свим Митровчанима који су се одазвали и донели књиге за обреновачку библиотеку, као и онима који су куповином романа "Деспот" дали новац којим ће бити купљене купљене књиге за библиотеку. Могу да кажем да је акција сјајно почела, продате су 23 књиге и скупљено је 4600 динара, а донирано је преко 200 књига. Према информацијама које имам у наредних пар дана биће продато и донирано још књига, тако да ово није коначна бројка.

     Учинили смо први, велики корак, а са промоцијама са истим циљем и истом жељом да направимо нешто лепо настављамо почетком септембра, о чему ћете бити обавештени. Оно што је сјајна вест да ће се у Бук Бару (Занатлијска 3, Сремска Митровица) током целог августа скупљати књиге, тако да их сви заинтересови могу доносити.

      Велико хвала свима који су донели књиге, најмање што могу да учиним је да их поменем: Марина Младенов, Весна Петровић, Марко Прица, Весна Ивановић, Маја Владисављевић, Невена Владисављевић, Мирјана Младенов, Станка Младенов, Јелена Ивковић, Емира Живковић, Александра Шимуновачки, Милица Рајновић, Предраг Раковић, Ивана Миросављевић, Душан Стојановић, Љиљана Радуловачки, Олга Милић, Александар Остојић, Јована Шавија, Јелена Петровић, Бранко Мартиновић, Марија Мошић, Иван Ковачевић, Данијела Димитријевић, Сања Севчик, Славко Петковић, Светлана Живановић, Ива Мишчевић, Зорица Мишчевић, Светлана Милеуснић... Посебна захвалност Милану Младенову, Ивани Миросављевић и Весни Петровић који су учествовали у програму и оплеменили га, као и Сањи Кртинић из Бук Бара на несебичној помоћи и донацији књига.