Десило се да се поклопи исти датум, 13. март - 2014. године завршава се кампања за изборе, а 1975. умро је највећи српски писац и нобеловац Иво Андрић. Први датум вероватно нема никакво веће значење, јер наставља да се врти круг лажи, обмана и вређања иоле паметног и освешћеног човека од стране “српске политичке елите”. Други датум пак представља значајан дан, јер је Србија изгубила свог јединог нобеловца.
На први поглед та два догађаја немају везе, али зар није велики Андрић рекао “Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати.” Данас је тај дан, био је и јуче, и дан пре тога… То је наша реалност с којој се морамо изборити како знамо и умемо.
Да ли је Андрић био свевременски или ванвременски потпуно је свеједно, али никад јаснији није био лик Карађоза, злогласног управника Проклете Авлије (не живимо ли ми на неки чудан начин у некој сличној авлији?),или лик Рајке из Госпођице, ликови несреће и отуђења, несхваћене и одбачене, које је зло узело под своје.
Доћи ће и наше светло на крају тунела, надамо се, као и Андрићеви јунаци, а можда ћемо ипак схватити да наш тунел и није толико мрачан, да смо нашом снагом пробили прозоре и пустили сунчеву светлост у њега. Не смемо заборавити да “све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо”.
Хвала Вам за све господине Андрићу!
На крају, у мору генијалних цитата поделио бих овај са жељом да се не пронађемо у њему… :)
“Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.”
На први поглед та два догађаја немају везе, али зар није велики Андрић рекао “Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати.” Данас је тај дан, био је и јуче, и дан пре тога… То је наша реалност с којој се морамо изборити како знамо и умемо.
Да ли је Андрић био свевременски или ванвременски потпуно је свеједно, али никад јаснији није био лик Карађоза, злогласног управника Проклете Авлије (не живимо ли ми на неки чудан начин у некој сличној авлији?),или лик Рајке из Госпођице, ликови несреће и отуђења, несхваћене и одбачене, које је зло узело под своје.
Доћи ће и наше светло на крају тунела, надамо се, као и Андрићеви јунаци, а можда ћемо ипак схватити да наш тунел и није толико мрачан, да смо нашом снагом пробили прозоре и пустили сунчеву светлост у њега. Не смемо заборавити да “све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо”.
Хвала Вам за све господине Андрићу!
На крају, у мору генијалних цитата поделио бих овај са жељом да се не пронађемо у њему… :)
“Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.”
Нема коментара:
Постави коментар
Шта мислите о овом теми?